Foto: FreeImages/Anna Piatkowska

Stoga, valja nam dobro odmeriti svako njihovo izrečeno obećanje, pronaći sebe u svemu, a sve u veri da će nam već 3. aprila (dan posle izbora) biti barem za nijansu bolje.
Ali, čak i da pretpostavimo da će nam se sa novim „prvim među nama“ vratiti osmeh na lica, a da će onim drugima, koji su tokom niza proteklih godina taj osmeh rezervisali samo za sebe, kola poći niz brdo, ništa se suštinski neće promeniti. Jer za treće, takve koji gledaju nekuda dalje, u nepoznato, u Srbiji nema mesta.

Ovde su vizionari nepoželjna sorta!

Obećanja predsedničkih kandidata da će uraditi ovo ili ono, otvoriti nova radna mesta, vratiti oduzete penzije, povećati plate, obezbediti bolje školovanje i socijalnu sigurnost, pohapsiti kriminalce… nisu vizija. To je nešto što spada u redovno i obavezno funkcionisanje svake pravne države.

Izjave o vojnoj neutralnosti, ovakvoj ili onakvoj, takođe nisu vizija, to je – bezglavo koprcanje. Ni obećanja da ćemo jednoga dana ući u EU nisu vizija. Ako se evropska porodica nekako i održi, pridruživanje istoj biće za Srbiju koliko nužnost toliko i jedino logično rešenje. Uostalom, ako mi to ne budemo hteli, očas će nam naći zamenu. Pa mi ne znamo ni šta ćemo sa ovih nekoliko hiljada imigranata… Jer ni to ne zavisi od nas.

Nekada su ljudi išli glavom kroz zid verujući da se sa njegove druge strane nalazi nešto što je vredno poneke čvoruge. Naši današnji političari kada se nađu pred tim istim zidom zastanu, skrenu levo ili desno (prema ideološkom nahođenju) u potrazi za pukotinom ili rupom kroz koju bi mogli da nazru šta se krije iza, pa delaju tek kada izračunaju kakvu korist iz svega mogu da izvuku za sebe ili, eventualno, za stranku kojoj su skloni. A najčešće, jednostavno, od svega dignu ruke.
Tako se istorija ne pravi. A nama je danas potreban upravo istorijski iskorak. Neko ko će da nam otvori oči, koga ćemo razumeti, ili ga nećemo razumeti. U svakom slučaju neko ko će da nam predloži nešto suvislo, ka čemu treba da težimo. Zbog sebe i zbog svojih naslednika.
Umesto toga, naši predsednički kandidati spremni su da se zaklinju u sve i svašta. Naravno, ako pri tome ne ugrožavaju sopstvenu poziciju. I niko od njih ne oseća potrebu da objasni kako misli da ispuni obećano, kako će se prilagoditi izazovima „bregzita“, nastupajućoj Rusiji, Kini, Turskoj, talasima migranata, kako globalnoj defanzivi Vašingtona, ucenama moćnih država i međunarodnih kartela, opštoj političkoj malodušnosti, nabujalom terorizmu, tehnološkim iskoracima i onako prevelikim za naše odrane opanke…

A tek nam predstoje turbulentna vremena. Nismo mi jedini koji ovih dana odlučuju o svojoj sudbini. Nakon izbora u Holandiji predstoji izjašnjavanje građana u Nemačkoj, Francuskoj… Poznavaoci ekonomskih dešavanja tvrde da su SAD na samoj ivici bankrotstva, utihnuli ratovi ponovo se rasplamsavaju, a prete i novi. U neposrednom nam komšiluku već je sve dovedeno do usijanja…
Bilo bi dobro kada bi nas predsednički kandidati obavestili barem o tome kako gledaju na sve pomenuto, u čemu nalaze uzore, na koga se oslanjaju. Ali, to bi već moglo da bude opasno. U svakom pogledu. Pogotovo za onoga ko se na kraju bude uselio u zdanje na Andrićevom vencu u Beogradu.

Autor je novinar u penziji