Foto: Miroslav Dragojević

Rđavo je kada građani krše pravo, ma kakvo da je ono. Osobito je alarmantno kada ga baš nominalni pravnici narušavaju, negirajući tako sopstveni profesionalni identitet. Još je štetnije kada pravo nipodaštavaju oni koji ga stvaraju, tumače, sprovode ili štite, organi javne vlasti posebno. A naročito je loše i licemerno kada se profesori prava o njega oglušuju, učeći studente normama koje (ni) oni sami uopšte ne cene, bagatelišući ih – te norme – maltene još pri izlasku iz amfiteatara.

Biti učitelj prava, a ostati nem i ravnodušan na ogromne i brojne pravničke bruke, na jurističke skandale, lakrdije, lažnjake, boflove i koještarije, na totalno ignorisanje ili/i teške zloupotrebe prava – ravno je izdaji vlastitog poziva i sopstvene branše. Ali, najpogubnije je kad pravnim pravilima manipulišu, kada ih gaze diplomirani nazovi pravnici koji su na najvišim („najodgovornijim“) državnim položajima – oportunistički, političko-partijski i lično ga prljajući, čime uništavaju normativnu suštinu i supstancu.

A kada se uz tô vrhovni državni (po)glavar, visokog proseka ocena na pravnim studijama, svojevoljno bahato stavi iznad ovdašnjeg kompletnog pravnog režima i svih institucija – privatizujući ih tj. razarajući – to je poraz za društvo i državu, još više za njega i pravničku visoku školu koja ga nije valjano (na)učila onome što je glavni razlog njenog postojanja, njene nastavno-naučne i pedagoške uloge. No, srećom, bilo je i ima – na ponos prestoničkog i drugih domaćih pravnih fakulteta – neretkih primera doslednih dostojanstvenika jurističkog profila koji se ne mire s tekućom, dugohodajućom pravn(ičk)om farsom, i ne ćute. Jer, u prvome redu, načela vladavine prava, jednakosti pred zakonom, podele vlasti, ustavnosti i zakonitosti, prava na pravično suđenje, prava na delotvorni pravi lek, zaštite privatnosti, prava na informisanje, slobode medija, slobode javnog okupljanja, prava na različitost i druga – za svakog pravnika su svetinja, ustavni i esnafski aksiom.

Opasno je kada pravo nije prâvo i uspravno, kada sadržina pojedinih njegovih regula nije jasna, kada je mestimice neodređeno, čak dvosmisleno, kada nije unutar sebe do kraja usklađeno, odnosno celovito – ili ako nije pouzdano obezbeđeno ili je delom anahrono, pa još i pravno-tehnički umnogome aljkavo. Nadalje, nesnošljivo kada nacionalni pravni propisi i pravna praksa nisu prožeti civilizacijskim vrednostima pravde, morala i razumnosti, ako ne neguju najviše evropske pravne standarde, kada nisu utemeljeni na kulturi ljudskosti i realnosti u ostvarivanju, kada su lišeni ideje razvoja i blagostanja. Tada je i primena tog i takvog prava, kao i izvršenje sledstvenih pravnih pojedinačnih akata – čisto prav(ničk)o nasilje.

Takođe, duboko je zabrinjavajuće i kada su pravo i pravnici „slepi“, „zatvoreni u sebe“, umišljeno samodovoljni. Jer, pravni sistem i pravni poredak, a u prvom redu pravna nauka, bez sluha za politikološke, ekonomske, sociološke i istorijske komponente, bez šireg teorijskog, uporednog i filozofskog pogleda, kao i britkih i obrazloženih kritičkih nota – sterilni su i žabokrečinasti.

Stoga je nasušno da oštro i glasno građansko i stručno protivljenje skiciranom pravnom galimatijasu – nepristajanje na bezakonje, na produženu pošast nesputanog kriminala i korupcije, na partijske monopole, političku anarhiju, kobajagi podelu vlasti i papirnato razgraničenje nadležnosti, tiraniju i kvazipravnu vladavinu – bude nenasilno, legitimno, odlučno, što masovnije a bez prekidanja. Sve dok u Srbiji ne uspostavimo redovno, normalno društveno stanje socijalne ravnoteže, pravne sigurnosti, neizvitoperene demokratije i nefingiranih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Dok se ne izgradi milje koji će poroditi nekog novog, drugačijeg lidera, autoritativnog, ne i autoritarnog – neizraubovanog, harizmatičnog, građanskih manira i patriotskog kapaciteta, koji drži do date reči i obraza. Lidera – sa solidnom i repektabilnom političkom zaleđinom, evropski i svetski kooperativnog i miroljubivog, s opipljivim i svežim a ostvarivim državnim programom i jakom narodnom podrškom.

P. S. Inače, autor prethodećih redova se već godinama potpisuje samo ispod sopstvenih tekstova. Iz principa, ne pridružuje svoje ime kolektivnim proglasima, peticijama i podrškama bilo kome i bilo čemu. I, dakako, snosi(m) odgovornost isključivo za vlastito profesionalno – u ustanovama u kojim radi(m), ali i van njih – javno i privatno ponašanje, (ne)postupanje i njegove posledice

Autor je redovni profesor Upravnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, šef Katedre za javno pravo

Povezani tekstovi