Foto: Medija centarU javnom govoru postalo je uobičajeno da „okrivljeni ima pravo da laže“. Tu sintagmu najčešće izgovaraju nosioci javnih funkcija, ali je u kolokvijalnom smislu koriste čak i sudije, javni tužioci i advokati. A da li je tako?
Ustav, u članu 33, određuje posebna prava okrivljenog. Pravo na laž nije među njima, ali se u stavu 7. toga člana kaže: „Da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu.“ Pošto se i neistiniti iskazi daju izgovorenim rečima, ćutanje o sebi i bliskim licima nikako se ne može zasnivati na pravu okrivljenog da laže.
Zakonik o krivičnom postupku, u članu 68 stav 1, nabraja prava okrivljenog a među njima nema prava da se o sebi i bliskim licima služi neistinom. U stavu 1 tačka 2 pomenutog člana se, međutim, kaže, kako okrivljeni ima pravo da „ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu“. Ako okrivljeni ništa ne izjavi ili uskrati odgovor na pojedino pitanje – opet ćuti, a tako se ne može lagati.
Okrivljeni slobodno iznosi svoju odbranu ako mu se omogući: da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete, da iznese činjenice i dokaze u svoju korist, da ispituje svedoke optužbe i da svedoci odbrane budu ispitani pod istim uslovima kao i svedoci optužbe.
Priznavanje ili nepriznavanje krivice more biti slobodno, neiznuđeno i učinjeno uz puno poštovanje ličnosti okrivljenog, bez obzira da li koristi ili ne koristi zakonske benefite. U slučaju priznavanja krivice, dalje prikupljanje dokaza uslediće samo ako postoji osnovana sumnja da je priznanje neistinito, nepotpuno, protivrečno, nejasno ili u suprotnosti sa dokazima.
Kad kažnjive radnje nema, nepriznavanje krivice je uvek opravdano. Kad te radnje ima, nepriznavanje krivice je opravdano samo kad je kažnjiva radnja učinjena u neuračunljivom stanju ili u nužnoj odbrani, krajnjoj nuždi, stvarnoj ili pravnoj zabludi.
Van ovih stanja, nepriznavanje krivice za učinjenu kažnjivu radnju može uticati samo da se pri njenom odmeravanju u zakonskim okvirima, izrekne stroža kazna od one koja bi bila izrečena da je krivica, uz kajanje, priznata, što bi bilo u skladu sa svrhom kažnjavanja iz člana 54 Krivičnog zakonika, koji predviđa olakšavajuće i otežavajuće okolnosti. Tada bi okrivljenog „stigla kazna“ i za neistinito osporavanje krivice za učinjenu kažnjivu radnju.
Ali, i kad ova odredba ne bi postojala ili ne bi mogla biti primenjena, ne bi se, ni u kolokvijalnom žargonu, moglo reći da okrivljeni ima pravo da laže. Takvo pravo nije niti može biti predviđeno, jer je, po članu 1 Ustava, pravni sistem Republike Srbije zasnovan na socijalnoj pravdi i evropskim vrednostima a one uvažavaju istinu.
Ukoliko bi se, ipak, desilo da sud osramoti sebe donošenjem pravnosnažne presude da se okrivljeni koji je lažno osporio izvršenje krivičnog dela oslobađa odgovornosti, onda bi valjalo da KRIK ili CINS istraže da li je do toga došlo usled političkog ili drugog koruptivnog uticaja, jer između sramote i laži „ima neka tajna veza“.
Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
