Ljudi su se oduvek kretali tražeći bolje životne uslove i stvarajući sebi drugačije okolnosti. Odlazili su sa sela u gradove, industrijsko-zanatske centre, u države koje su bile slobodnije od država porekla i time im omogućavale uspešniji život.

Manje ili više uspešno, pridošlice su se prilagođavale novim zajednicama stvarajući još bolje uslove ili ih, naprotiv, pogoršavale što je rezultiralo novim migratornim talasima. Savremene migracije su obeležene ratnim razaranjima i njihovim ekonomskim posledicama, ali i migriranjem stručnjaka koji biraju one države koje će im obezbediti dalje lično usavršavanje i napredak. Većina razvijenih država planski radi na razvoju takozvanih „pull“ faktora, odnosno na razvoju prilika za što kvalitetnije migratorne prilive, na privlačenju eksperata, mladih, vrednih i obučenih, spremnih na dalje usavršavanje. Kao večita država u razvoju, Srbiju karakterišu permanentni „push“ faktori, oni koji rezultiraju ekonomskom i političkom neizvesnošću u meri u kojoj prevazilaze rizik koji bi razuman čovek bio spreman dugotrajno da prihvati. U posebno mukotrpnim istorijskim periodima, koji se ponavljaju – migracije iz Srbije i država sličnih našoj, dobijaju formu egzodusa stanovništva. U tim okolnostima stanovništvu Srbije postaju privlačne i države koje ne posvećuju posebnu pažnju na privlačenje pridošlica, pull faktori postaju irelevantni jer je push faktor iz Srbije dominantan. Drugim rečima, sve postaje bolje nego život u Srbiji.

Upravo tome svedočimo i poslednjih godina. Iako je rast broja emigranata iz Srbije nakratko usporen u 2016, zbog restriktivnijih imigracionih politika, on je ipak u 2015. i to prema podacima iz izveštaja OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) dostigao 60 000 ljudi. Ovo je Srbiju postavilo na 31. mesto od 50 država sa najbrojnijom emigracijom. Prema zvanično dostupnim podacima van Srbije živi skoro 600 000 srpskih državljana starijih od 15 godina i to samo u državama članicama OECD. Broj onih koji su druga generacija doseljenika, ili koji su ilegalno na privremenom radu je nepoznat i teško uhvatljiv. Ispravno je pretpostaviti dve stvari:

Najpre to da su realni podaci dramatično viši od zvaničnih koji obuhvataju samo legalne migrante i to samo za one OECD države koje prihvataju ekonomske migrante. Istina je da se te države članice OECD visoko rangiraju kao poželjne destinacije svim, ne samo emigrantima iz Srbije. Ne treba, ipak, zanemariti ni rusko-srpsko odnose i relativno jednostavnu proceduru emigracije iz Srbije u Rusiju, ali ni to da one OECD članice čije granice nisu otvorene za radnike, uvek jesu otvorene za poslovne ljude i stručnjake raznih profila.

Druga, mnogo negativnija pretpostavka je da će ljudi iz Srbije upravo samo nastaviti da odlaze. Ako je samo u 2015. i samo prema zvaničnim podacima iz Srbije otišlo 60 000 naših sugrađana – ne govori se više o individualnim razlozima odlaska, već o kolektivnom push faktoru. Oko dve trećine mladih ljudi planira da napusti Srbiju.

Srbija je jedna od retkih država na svetu koja istovremeno sa ovim egzodusom stanovništva beleži i pad nataliteta, ali i visoku stopu nezaposlenost. Tako u Srbiji istovremeno postoji i manjak i višak stanovništva. Kako bi se kreirali zvučni podaci za konferencije za štampu, merenje zaposlenosti u Srbiji je obesmišljeno metodologijom prema kojoj je i onaj koji je u toku nedelje radio (bilo kakav i bilo kako plaćen) posao – zaposlen, osuđeni smo na pretpostavke i ponovo lov u mutnom. Nacionalna služba za zapošljavanje tako je, jer su joj druge funkcije oduzete i premeštene u partijsku nadležnost, pretvorena u rigorozni evidencioni sistem iz kog se upisani nezaposleni brišu i kažnjavaju zbog kašnjenja u javljanju. Jednom izbrisani sa evidencije nacionalne službe, ovi nezaposleni ispadaju iz evidencije nezaposlenih. Tako je, prema friziranim podacima, stopa nezaposlenosti u Srbiji skoro 12%, dok je stopa neformalne zaposlenosti (rada „na crno“) preko 20%.

Oba ova fenomena – i višak i manjak stanovništva, pokušavaju da reše nadležni ministri. Ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku, Slavica Đukić Dejanović i ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević. I Đukić Dejanović i Đorđević više puta su se u svojim ili nastupima svojih zaposlenih pokazali kao ne samo nedorasli izazovima, već kao suštinski nesposobni za svoje resorne odgovornosti. Ni jedno ni drugo nije iznenađujuće, reč je o bivšem vozaču guvernerke NBS čije je srednje obrazovanje diskutabilno i o perjanici SPS-a, jednoj od partija koja je preživela 1990-e samo da bi danas svakoj razumnoj osobi u Srbiji i van nje postalo jasno da je odustajanje od lustracije bilo kobna greška. Očekivano, ovi i ovakvi ministri probleme rešavaju subvencijama i formiranjem novih i novih koordinacionih timova. Odnosno, umesto popuštanjem državnog pritiska – oni ga povećavaju kroz transfere i socijalna davanja i, u slučaju Đorđevića, birokratizacijom i povećanjem kontrole. Poput celokupne srpske vlade, na čelu sa autokratom, i ovi ministri dokazuju pravilnost toga da u okupiranoj i neslobodnoj državi – mi možemo da budemo jedino taoci.

Ogromni državni nameti privredi, prerasli administrativni državni sektor čijom se racionalizacijom više niko i ne bavi, neprestano otvoreno laganje i propaganda, uz gomilanje izveštaja o korupciji i povezanosti sa kriminalom – dominantni su razlozi odlaska iz Srbije. LJudi, naime, ne napuštaju svoju zemlju tako lako i tolerancija na siromaštvo i razne druge loše uslove veća je nego u stranoj zemlji. Potrebne su decenije posvećenog rada da bi se u jednoj državi urušio i svaki pokušaj stvaranja transparentne uprave i otvorenijeg društva, da bi stanovništvo bilo dovedeno u talačku krizu iz koje se traži i obično u emigraciji nalazi izlaz. I najbolji zatvorski uslovi od zatvora ne mogu da načine mesto na kojem će ljudi rado boraviti, a kamoli kad se uslovi pogoršavaju. Na mapi sreće, Srbija ne dobacuje ni do polovine (52. od 140 država).

Prilike koje se budu ukazale Vučićevim padom, ne smeju da budu zloupotrebljene za uspon još gorih. Patriotizam ovih dana u Srbiji ne meri se etničkom distancom prema susedima već pravom na sreću sopstvenog naroda.

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS

Povezani tekstovi