Predizborna (ne)izvesnost

Glavni pokeraš je i takmičar i bankar i krupije i kibicer.

Karte su za svaki slučaj unapred obeležene, pravila se menjaju u toku igre, a njih lako mogu zameniti zakoni divljeg istoka koja dosadnu partiju pokera u trenutku pretvore u ruski rulet.

U Srbiji jedina izvesnost je u neizvesnosti.

Ali, izgleda da su naprednjaci preuzeli stari socijalistički slogan koji je devedesetih mnogima izgledao zlokobno – sa nama nema neizvesnosti, pa u trećoj brzini, u niskom stepenu prenosa spokojno čekaju izborni dan.

Ta glasna tišina stranačkog motora može biti iz dva razloga, prvi – sve kvalitetne mašine rade tiho i efikasno, drugi – nedostatak predizbornog sauha i surovog gasiranja partijske vojske jeste planirana pošteda i čuvanje snage za neke važnije bitke koje u narednom period mogu da odluče rat.

Političko-socijalni inženjering nije (a trebalo bi) zabranjen humanitarnim pravom i haškim konvencijama, ali je istorija pokazala da je preveliko opuštanje i lažna samouverenost mač sa dve oštrice na koju su već natrčala i ritualno nastradala dva poslednja srpska vladara.

Nekoliko nedavnih medijskih spektakla napravila buru u srpskoj polupraznoj čaši.

Ponoševo prvo gostovanje na nacionalnoj frekvenciji pokazalo je da njegova razoružavajuća smirenost i vojnička sposobnost da se brzo prilagodi i adaptira na neprijateljskoj teritoriji, dekodiraju stranačke automate maskirane u voditelje i šalju ih na hitan remont, ako ne i u rashod.

Sasvim je sigurno da ga Sauronova kula neće dočekati nespremna, pa je gotovo izvesno da će se general ponovo naći pod baražnom vatrom tabloidnih snajperista. Tamo za ljude poput njega, maska nije obavezna, ali pancir jeste.

Ponoš je pokazao sposobnost za jasno i skladno produkovanje misli, on ume da svoj govor uobliči u estetsko ruho, ne nedostaje mu jasnoća i ubedljivost, kao i fluentnost izražavanja.

Za jednog generala od koga se očekivao zapovednički ton, iznenađuje tolerantnost ka drugačijem mišljenju i podnošenje neprijatnosti bez naglih i negativnih reakcija.

Prevarili su se oni koji su se plašili da se opozicija kandidovanjem generala ne razlikuje od vladajuće garniture, jer podilazi uvreženim stereotipima da se efikasno društvo gradi na vojničkoj disciplini i poznatoj srpskoj sklonosti ka infantilnom pokoravanju uniformisanom autoritetu.

Već na startu ih je umesto čvrste, zatekla generalova pružena ruka, ruka koja zna da smiri, da uteši, ali i da motiviše i pokrene, ruka koja se ne savija u pesnicu, ruka koje neće prstom upirati ni pretiti, ruka koja strpljivo čeka samo jedno – drugu ruku.

Nakon što je Ponoš taktički besprekorno pokorio nespretnu i nepripremljenu voditeljku TV Prve, u režimskom Barad-duru pravo niotkuda pojavio se bivši predsednik. Možda je u tu mračnu tvrđavu ušao vođen političarem koji neodoljivo podseća na nesrećnog Smigola koji je dušu prodao nosiocu prstena, ali je iz te začarane utvrde izašao nošen pobedonosnim orlovima slavodobitno gledajući požar koji je ostavio iza sebe.

Niko u opoziciji nema Tadićevo iskustvo, njegovu erudiciju, moć koncentracije, sposobnost intenzivnog razmišljanja i umešnost u vladanju nepredvidivim situacijama.

Očigledna je njegova fanatična potreba da zaštiti i odbrani svoje političko nasleđe koje su deset godina unazad sistematski uništavali protivnici koji su tim nasleđem i politički i životno bili uništeni, ali i saradnici koji su zahvaljujući tom nasleđu izgradili svoje političke, poslovne, medijske, javne, tajne i druge živote.

Pokazalo se da je osvajanje nacionalne frekvencije makar i na nekoliko dobro iskorišćenih minuta stvar lične sposobnosti i političke hrabrosti, a ne pitanje moralne legitimacije ili etičke hipokrizije.

Osim papirnog aviona kao neuspele metafore koju publika koju je Tadić ciljao neće razumeti ili će razumeti pogrešno, sve ostalo je bilo dovoljno za plač neutešne Bebe čija nameštaljka na nivou obdaništa nije uspela.

Nije svaka zamka za istu zver.

Mlađa Đorđević, organima gonjenja poznatiji kao Brale, posle performansa u RIK-u nastavio je svoju tačku na televiziji u pokušaju sa kodnom šifrom K1.

Sama postavka emisije, neizostavna FSB značka, voditeljka koja budi sećanja na vremena kada je još prolazio skeč sa Vučićem uz dosetku „što se Vi derete na mene“, plus Čanak sa štapom – sve je to činilo prikladnu scenografiju za incident koji je za jedan dan na društvenim mrežama videlo pola miliona ljudi.

Da je bilo malo više iskustva i malo manje arogancije, sve je ukazivalo na već izvesni rezultat – građanski deo Srbije pozdraviće Čankovu suzdržanost, profesionalni deo će stati u odbranu napadnute koleginice, a Mlađa će već tradicionalno završiti na poternicama režimskih tabloida kao ubačeni ruski element koji želi haos i rat u Srbiji.

Ali, ne lezi vraže, a kad smo kod vraga, lepo je rekao Al Paćino na kraju „Đavoljeg advokata“ – ah, sujeta, moj omiljeni greh!

Uz pomoć veštački podignute temperature u studiju, ili zbog preporuka iznenada vaskrslog Kriznog štaba – maska više nije obavezna u zatvorenom prostoru pa je ista neočekivano pala sa Jovaninog lica.

Iznenada smo imali priliku da upoznamo njen alter-ego, njen sputani temperament koji ju je pretvorio u po neposlušne goste opasnu izbacivačicu. Suma sumarum – još jedna glavobolja za režimske spin doktore.

Da, Brale, neće ovo trajati večito.

Uz sve ovo dodajmo neočekivanu pobedu Konstrakte i još neočekivaniji poraz režimskog kandidata koji je na Eurosongu za oskara odglumio fer-plej i to nastavio na ružičastim frekvencijama predstavljajući svoj poraz kao (a kako drugačije) napad na predsednika.

Ova nedelja je dala jak vetar u leđa umornoj opoziciji i izvesne stvari učinila donekle neizvesnim.

Ne brinite. Izvesno je da će biti još neizvesnosti. Stay tuned.

Autor je lekar i član Demokratske stranke