Možda nam se predsednik umorio

Da malo pojasnim kako je to u praksi: ja, na primer, ne mislim kao većina Beograđana, da je naš sadašnji gradonačelnik najgori u istoriji ovog grada iako se često ponaša odurno, govori bahato i odeva se neprimereno svojoj funkciji. Smatram da je možda učinio i neke dobre stvari za Beograd, recimo u gradskom saobraćaju, mada farbanje autobusa u vešplav plavo nije među njegovim najvećim hitovima.

Slično vidim i sve naše vladajuće garniture: od Obznane do danas, naš narod je ostao nevičan demokratskom ustrojstvu koje u poslednje vreme mukom pokušava da savlada u praksi; mislim suštinski, ne formalno. Jer formalno, danas demokratija baš fino pasuje mnogim vlastodršcima širom sveta da legalizuju svoje čvrstorukaške režime nekim sumnjivim demokratskim izborima koji u nedogled produžavaju njihovu vlast.

Gde je u tom savremenom galimatijasu naša zemlja, svako ima sopstveno mišljenje i bespredmetno je da se u to upuštam. Našim istorijskim vođama dijalog nikad nije bio omiljeni način vladavine, ali to ne znači da su bili baš diktatori, sem samoizabranog doživotnog predsednika Josipa Broza, naravno. Najčešće su plivali u vodama između oslabljenih institucija demokratske vlasti i apsolutizma, ali to je istorijska činjenica koju odavno znamo.

Mene, međutim, zbunjuje jedan politički novitet, neobičan primer pogrešnog političkog marketinga i to od strane čoveka koji se u politički marketing i socijalni inženjering i te kako razume. Voleli ga ili ne, legitimni važeći predsednik Republike Srbije više puta je u svojoj političkoj karijeri pokazao da je rasni političar, da ima urođeni instinkt spretnog političara koji ume da navede vodu na svoju vodenicu, kod kuće i u inostranstvu; rekao bih – kao malo ko.

Kako je onda moguće da sazove sabor svojih navijača pod parolom „Ne damo Srbiju?“

Predsedniče Vučiću, može se dati samo ono što se ima!

Srbija nije tvoja dedovina da je nekom daješ, poklanjaš ili uskraćuješ. Srbija nije tvoje imanje. Ti si samo njen ekonom, upravnik, doduše najviši, ali ona tebi ne pripada. Ne može se, dakle, ne dati nešto što se nema.

Kao drugo, kad se kaže „Ne damo Srbiju!“, pitam se – kome je ne damo? NJenoj omladini? Najobrazovanijem delu njene sadašnjosti i budućnosti? Mladim ljudima koji upravo čine tu Srbiju? Koji jesu Srbija. Nezadovoljna mladež, predsedniče, nije neka gostujuća ekipa inostranih turista kojoj se ne dopada smeštaj i hrana.

Ne može se ne dati nekome ono što mu već pripada.

Iako se čitav život bavim jezikom, čini mi se da ovo nije samo problem lingvističke trapavosti. To imam u vidu kad kažem da nikako ne razumem ni drugu, krajnje pogrešnu, predsednikovu parolu – „Svi smo Ćaci!“

Bogami, nismo!

Nismo svi polupismeni ljudi koji ne razlikuju „đ“ i „ć“, koji pokazuju indekse bez ijedne ocene, koji prave svinjac u otmenom prestoničkom parku. Koja vrsta izopačenog ponosa bi nas, koji umemo da čitamo i pišemo i da za sobom raspremamo, navela da se s njima identifikujemo? U ime čega?

Ne mogu, naravno, da se ne zapitam kako je moguće da tako vešt, iskusan državnik pusti u promet tako kontraproduktivne parole i napravi tako elementarnu marketinšku grešku. Pad koncentracije? Nervoza?

Eh, naravno, znam ja da niko ne voli bundžije, naročito kad se ispostavi da ih je deset puta više od onih protiv kojih se bune, ali očekivao sam malo više snalažljivosti. Čovek koji razgovara sa Makronom i Putinom trebalo bi da bude spretniji od dece, ali ispostavilo se da – nije!

Da čovek ne poveruje! Vidite li koji je moj problem? Šta sad da mislim ja, koji sam hvalio rast kupovne moći, priliv stranih investicija, modernizaciju Beograda – bez obzira na sumnjivu estetiku – nove drumove i pruge – kad mi tako naglo opada poverenje u glavnog ekonoma naše zemlje?

Mada, opet, ljudi koji se bave profesionalno politikom kažu da svaka, pa i najbolja vlada, posle dva-tri mandata počne da jenjava u idejama i kreposti. Raste korupcija, olenje se ljudi i počnu da veruju upravo ono što pokazuju bolno pogrešne parole – da im je zemlja kojom upravljaju data na poklon. Nije! To se pri kraju vladavine desilo čak i Felipeu Gonsalesu, Angeli Merkel, Luli da Silvi, pa nije isključeno da se to dešava i Aleksandru Vučiću. Bože moj, živ je čovek.

Nekoliko predsednikovih bliskih saradnika juče je na zboru izjavio da je on jedini sposoban da očuva stabilnost Srbije i regiona.

Uz dužno poštovanje i veru u sposobnosti predsednika, takva izjava je uvreda inteligencije i čitavog srpskog naroda – naravno, onog školovanog, pametnog i preduzimljivog sveta, onih 6-7 miliona žitelja Srbije i još toliko onih vrednih i sposobnih Srba koji u inostranstvu prave karijeru. Zar u celoj zemlji baš niko nije dorastao poslu prvog ekonoma Srbije? Zar je Vučić jedini pametan i sposoban da to učini? Statistički, to je malo verovatno. A obaška što sam ja mislio da niko nije nezamenljiv.

Teško je poštovati vlast koja ne poštuje sopstveni narod.

U subotu, 12. aprila uveče, saslušao sam ipak zaključke, zahteve i predloge, obelodanjene na osnivanju novog pokreta predsednika Vučića i na čas mi je laknulo. Sinulo mi je pred očima: pa on želi isto što i nezadovoljni studenti! Divota! Što ne reče ranije, da nam ne otpadaju noge od višemesečnih šetnji?

Uopšte mu nije potreban novi pokret, ne treba da baca tolike (naše) pare na mitinge i organizaciju, na demagoške džinovske zastave – kao da ne znamo čija je i kao da ne volimo svi svoju zemlju – na pljeskavice, traktore, kamione i avione – jer takav pokret već četiri meseca postoji: zar ne želimo svi zakonu odanu Srbiju, lišenu korupcije, bahatosti, nemara, nestručnosti zbog koje ginu ljudi? Zar ne želimo svi da mafijaši i lopovi završe u zatvoru, zar svi ne sanjamo Srbiju čvrstih, nezavisnih institucija koje jemče delotvornost zakona i kaznu za prestupnike?

Pre pola veka, svemoćni Tito je umeo da kaže pobunjenim studentima: Vi ste u pravu! Nije mu palo na pamet da ih ne poziva da se identifikuju sa polupismenim i neukim društvenim slojevima. Ali Tito je bio pravi državnik koji je razumeo svoje vreme.

Nije samo ličio na takvog. Nikad nisam bio pristalica njegove ideologije, ali jesam poštovao njegovu političku veštinu.

Možda je jedini mali problem u tome što studenti i građani koji ih podržavaju ne veruju više da su upravo ovaj predsednik i njegova partija garanti takve Srbije. Predsednik poziva da se pošten, vredan svet oko njega okupi, ali to mu ne ide baš lako, jer danas značajna većina naroda veruje da je on pre deo problema nego rešenja.

Očigledno, on se s tim ne slaže i ne smatra da je tako, ali se ne usuđuje da to demokratski proveri. Kad većina naroda više nije uz njega, mogao bi da padne u iskušenje da promeni narod, a tada već nastaje izvesni problem s demokratijom.

„Država, to sam ja“, rekao je Luj XIV i od tada će njegove reči manje-više ponoviti mnogo apsolutista širom sveta. Nepoverenje naroda prema njegovom režimu predsednik Vučić identifikuje sa rušenjem i destabilizacijom zemlje Srbije. Još jednom, sasvim neoriginalno za tako veštog političara. Baš me za kratko vreme više puta razočarao.

Možda nam se predsednik prosto umorio, posle toliko godina vladavine, što ne bi bilo čudo. Dešava se u najboljim zemljama i u najboljim porodicama; u onima koje imaju više od jednog jedinog, neprikosnovenog upravnika sposobnog da garantuje stabilnost i red, odmeni ga, demokratski i bez mržnje, neko drugi, oran za posao.

Zar to ne bi bilo otmeno i časno, u duhu Srbije kojoj se svi nadamo?

Autor je novinar i pisac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.