Foto: FreepikŠta ćemo sad? Ovu rečenicu je imao običaj da kaže komandir moje jedinice, tada major Z.S. kad bi neko napravio brljotinu a on je u momentu izricanja rečenice već u glavi imao rešenje.
To smo doživljavali kao prekor i ja sam tu rečenicu usvojio kasnije u civilstvu, sa svojim radnicima a najčešće upućenu samom sebi kad nešto zabrljam…
A onda, jednom prilikom na jedriličarskoj obuci, produžim ulazak u treći zaokret lošom procenom da imam dovoljno visine da se malo duže „provozam“, da bih pri četvrtom zaokretu shvatio da mi je mala visina da bih se dovukao do PSS, tada izgovaram ovu rečenicu dok mi je ruka krenula ka dole (imao sam već nepredviđene situacije sa pucanjem sajle pri dizanju jedrilice vitlom) da bih naglim smanjenjem visine ispod propisane prilazne dobio na brzini da se ako ne do staze, makar dovukao do polja deteline ispred nje, što se i desilo, žustrije uz asistenciju instruktora Gorana Vukovića, tako da smo sleteli u detelinu mekše nego na poletno-sletnu stazu. Nakon toga dobio sam kritiku od instruktora a rekao mi je da je pomislio da sam se uspaničio kad sam izgovorio „Šta ćemo sad?!“
Zbog ovog „incidenta“, sve ređe sam izgovarao tu rečenicu, sam sebi ali kad me niko ne čuje, da bih je potpuno izbacio iz upotrebe, bar zadnjih deset godina.
Nisam je primetio ni kod Konstrakte, ali sam se jutros smrzao kad sam čuo da to izgovara Predsednik… ni malo mi nije delovao samopouzdano i sigurno kao „Zvonko PS“ kako su vojnici zvali komandira koji mi je za vreme služenja vojnog roka postao možda i prijatelj, uostalom, bila je manja generacijska razlika između nas dvojice nego između mene i skoro svih vojnika na odsluženju vojnog roka, o „generacijskom jazu“ da ne pišem, ali to je već druga priča.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
