Principi odnosa Kine i Indije

Novo rukovodstvo Kine predlaže i novu Panča Šilu, pa je predsednik Si Đinping ponudio „predlog u pet tačaka“ za odnose dve zemlje. Ažurirani principi bi zadržali stratešku komunikaciju i bilateralni sporazum u oblasti zdravlja; međusobno korišćenje snaga i proširenje saradnje u infrastrukturi, investicijama i drugim poljima; produbljivanje kulturalnih veza i povećanje međusobnog razumevanja i prijateljstva; širenje koordinacije i saradnje u multilateralnim poslovima kako bi se očuvao legitimni interes razvoja dve države, ali i rešili globalni izazovi; prevazilaženje međusobne „zabrinutosti“, odnosno bojazni i pomirenje bilateralnih nesuglasica na prijateljski način.

Indija bi prihvatila svaki od ovih principa. Samo je peta tačka kritična, jer ostavlja nedefinisanu kinesku „zabrinutost“. Tradicionalno, to su Tibet i Tajvan, ali su nedavno kineski zvaničnici potraživali svoje interese i na Južnom kineskom moru. Indija, kao i mnoge druge zemlje sa ekonomskim interesima u Pacifiku, želi da ima pomorsku plovidbu, bez opasnosti od kineskog veta. Zaista, Kina mora da bude svesna „osnovnih interesa“ Indije, koja bi pak trebalo da pozdravi pet Sijevih principa, jer oni prepoznaju nove i veće ekonomske odnose dve zemlje i globalnu saradnju.

U proteklih devet godina Sing je predstavio svojih pet principa u odnosima Kine i Indije. Prvi princip se odnosi na granični problem. Sing je tadašnjem premijeru Venu Điabaomu rekao da je Indija spremna da pronađe rešenje zajedno sa Kinom, ali da svaki sporazum mora da uzme u obzir „kopnenu realnost“. Singov drugi princip, koji se često pogrešno pripisuje Venu, jeste da „svet ima dovoljno prostora za rast ambicija obe zemlje“. Singov treći princip kaže da bi uspon Kine i Indije mogao da pruži globalno javno dobro. Njegov četvrti princip je, zbog i uprkos svemu gore nabrojanom, taj da se bilateralni odnos odlikuje elementima i saradnje i konkurencije. Iako postoji prostor da se obe zemlje uzdižu, i dok to može da koristi globalnoj privredi i da nudi mogućnosti i za druge oblike saradnje, na primer u oblasti klimatskih promena i energetske bezbednosti – potencijal za takmičenje tržištima, resursima i uticajem ne bi trebalo ignorisati. Peti princip je opšta norma nacionalne bezbednosti: politika zemlje prema drugoj državi nije samo definisana namerama, već i mogućnostima. Namere se mogu promeniti; mogućnosti su trajnije. Čak i da indijski lideri prihvate sva kineska uverenja, ne mogu da ostanu ravnodušni na rastuću sposobnost Kine da stvori probleme Indiji.

Postoji još jedan problem u čije rešavanje treba da se uključe oba lidera: kako će situacija u globalnoj ekonomiji, posebno transatlantsko usporavanje i pojava verskih i drugih ekstremističkih politika u Aziji uticati ne samo na uspon Kine i Indije već i cele Azije?

Sukob u Aziji, bio on u Južnom kineskom moru ili zapadnoj Aziji, ne služi interesima nijedne strane. Kina i Indija ne mogu sebi da priušte da ostanu uzdržani posmatrači dok Azija „gori“ oko njih, zaglibljena u sektaštvu, terorizmu, nasilju i nestabilnosti.

Isto tako, nije u interesu Kine da parališe zemlje jugoistočne Azije. Niti je kinesko-japanski konflikt oko Istočnog kineskog mora u interesu ostatka Azije. Umesto toga, Kina i Japan bi trebalo da rade zajedno na izgradnji nove regionalne arhitekture za održivi ekonomski rast i bezbednost.

Kina i Indija imaju odgovornost da rade sa drugim azijskim silama, uključujući Udruženje jugoistočnih azijskih nacija, Japan, Rusiju i SAD, kako bi se osigurao mir, prosperitet i stabilnost u regionu. Mnogi principi zadružnog angažovanja mogu i moraju da budu izgrađeni na osnovu teških izazova s kojima se dva azijska giganta suočavaju.

Autor je bivši savetnik premijera Indije

Copyright: Project Syndicate, 2013. www.project-syndicate.org