Prokletstvo državnog bankarstva

U oktobru 2011. godine Agrobanka je prijavila gubitak od 2,3 milijarde dinara za prva tri kvartala godine. Banka je izgubila dosta kapitala i licencu NBS za rad. Politički postavljeni rukovodioci i njihovi prijatelji pronašli su još jedan kanal korupcije da dele tuđ novac. Davani su krediti sumnjivim poduhvatima više zbog političke i lične koristi nego zbog realnih mogućnosti da investicije ostvare prinos od čega zaista zavisi dobit banke. Komercijalna banka čeka dokapitalizaciju, a ukoliko EBRD izađe iz banke, Vladi Srbije ostaje da upumpa par stotina miliona evra kako bi „Kom.banka“ opstala.

Metals banka propala je jer su krediti odobreni po „burazerskom principu“ kasnije bili nenaplativi. Kada je 2010. godine Vlada AP Vojvodine dokapitalizovala istu banku u Razvojnu banku Vojvodine, ideja je bila da se kapital upotrebi za „finansiranje razvojnih i infrastrukturnih projekata“. Skoro sedam milijardi dinara otišlo je na dokapitalizaciju banke u prvoj polovini 2012. godine zbog prenetog gubitka. Kredit od 250 miliona dinara za kampanju DS ili refinansiranje potrošačkih kredita građana prave su razvojne investicije, zar ne?

Sve ovo je potpuno očekivano ako bolje razmislite. Kada ne postoji privatno vlasništvo, dobit banke je nebitna kategorija, pogotovo ako postoji stalna garancija države da će gubitak biti pokriven. Profit banke najviše zavisi od dobre procene i pravilnog upravljanja rizicima. Međutim, kada rizik snose poreski obveznici, a pozicija direktora je politička, koliko se rizika preuzima investiranjem postaje nebitno. Plasiranje kredita prijateljima i političkim saveznicima daje mnogo veću korist i direktorima i onima koji ih postavljaju od konzervativne kreditne politike. Kod privatnog vlasnika ništa od ovoga nije moguće jer je on obavezan, ukoliko želi da pametno investira novac, da pronađe sve moguće unutrašnje i spoljne mehanizme kontrole poslovanja banke. Zato menadžeri privatnih banaka moraju da vrše stalne revizije i analize i da paze na profit i interes vlasnika i klijenata, jer to garantuje dobar posao i visoke menadžerske plate.

Banke teško odobravaju kredite jer mogući projekti u Srbiji prečesto ne garantuju dovoljan prinos da svi zarade. Kada se država u to umeša, jer su „krediti za privredu preskupi“, nastane niz prethodno opisanih problema. Visinu kamate određuje ponuda kapitala iz Evrope, rizik investicije, rizik zemlje (politički i ekonomski), visoka inflacija i drugo. U takvom okruženju najpametnija politika je niska inflacija, dobre tržišne reforme, niski deficiti budžeta, odsustvo korupcije i političkih rizika, pa da se kamate prepolove bliže LIBOR stopi, koliko kapital u razvijenom svetu zaista vredi. Osnivanjem i dokapitalizacijom državnih banaka, koje povećavaju državno zaduživanje, korupciju i rizike, praktično gasite vatru benzinom. Koncept razvojne banke ne treba posmatrati kroz ideju šta bi ona trebalo da radi u nekom savršenom sistemu altruizma i poštene državne kontrole, već u realnom svetu gde su državne banke izvor korupcije i stalnih poslovnih gubitaka.

Na kraju, ako vas argumenti nisu ubedili, razmislite o sledećem. Jedine banke koje posluju sa stalnim gubitkom i niskim nivoom kapitalne adekvatnosti su banke u delimičnom ili potpunom državnom vlasništvu. Jedine banke koja su propale ili izgubila licencu su državne banke. Od silnih priča o razvojnoj banci dobili smo gomilu razbacanih kredita bez ikakvog vidljivog ulaganja u infrastrukturu, razvoj i investicije. Država očigledno nije u stanju da vrši funkciju vlasnika, kontrolora i organizatora bankarskog posla.

Autor je ekonomista, aktivista Mreže za političku odgovornost