Rasputin i rasputinovština

Za samu temu od sporednog je značaja što je ovaj film, iako je afirmisao boljševizam a osuđivao carizam, morao da sačeka jedanaest godina kako bi ga publika u SSSR-u videla. Film nije na materijalističko-marksističko-dijalektički način objasnio događaje pa je zasmetao pravovernim partijcima.

On je kroz opis „duhovne zaraze“ visokog društva Rusije, kroz opsenjenost „prorokom i svetim čovekom iz naroda“ pokušao da objasni duboki najpre moralni a potom i faktički raspad sistema i propast carizma.

Zašto bi se ovo ticalo nas danas? Možda se više tiče današnje Rusije?

Činjenica je da je poslednji Romanov, Nikolaj Drugi, zajedno sa caricom Aleksandrom, potpao pod uticaj Rasputina i bespogovorno mu poklanjao poverenje.

Činjenica je da je i Adolf Hitler takođe verovao u svoje „poslanje“, „intuiciju“, „sudbinu“ koji ga vodi poput mesečara preko razapete žice kako je govorio. I činjenica je da su i jednom i drugom verovali i njihovi intelektualci, njihovi viši krugovi, generali su ih bespogovorno slušali, narod ih je obožavao.

Takođe se u ruskom slučaju mora uzeti da je pre Rasputina – koji je svoj status stekao na bezočnom iskorišćavanju činjenice što je on slabo pismeni seljak uspeo da bajanjem izleči malog carevića Alekseja od leukemije a što nije uspela savremena medicina – bilo mnogo onih sasvim „racionalnih“ savetnika koji su cara savetovali da ide u spoljnopolitičke avanture a da odbacuje zahteve za umesnim unutrašnjim reformama.

Pitam se zašto se smatra za sujeverje to što neko veruje u proroštva i predskazivanja sudbine koje mu razni „sveti ljudi“ bulazne a ne smatraju se „proricanja“ marketinških agencija i ispitivanja javnog mišljenja, merenje rejtinga?!

Da, to pojavno nije isto. Prvo je vezano za poverenje u metafizičke i natprirodne sposobnosti a drugo je zasnovano na poverenju u matematičke statističke pokazatelje. Međutim, za mene je to takođe vrsta političkog sujeverja koje prikriva kukavičluk.

Slabost, ništa manja od one Romanova, koji nije imao smelosti da uradi ono što je kasnije kada ga je zbacio preko noći uradio Lenjin – da napusti rat i podeli zemlju seljacima.

Time bi spasio i carizam i svoju krunu i ojačao Rusiju. Kad smo već kod rejtinga i pokazatelja popularnosti nekoga i nečega zašto pretpostavljamo profesionalnost i istinoljubivost onih koji obavljaju istraživanje?

Zašto ne pretpostavimo da bi u odlučnom trenutku mogli da naručiocu prikažu netačne podatke, možda navedeni od nekoga ko ih bolje plati, kako bi ga naveli na pogrešan potez? Zašto ne pretpostavimo da većina anketiranih daje odgovore po inerciji onako kako smatra da se to od njih očekuje?

Gde je tu faktor straha? „Anonimne ankete“??? Nema danas anonimnosti, čak i kada vas pozovu na mobilni telefon koji se kod nas ne registruju onako kako su registrovani fiksni – u svakom trenutku postoji način da vas lociraju, gde ste na svakom koraku i da tako doznaju vaše podatke. Ljudi su toga svesni i stoga sumnjam u iskrenost odgovora pogotovu u današnjoj Srbiji punoj straha.

Još važnija stvar jeste „duhovna zaraza“.

Kao što je Rasputin dopro do visokog društva prestonice tako danas „proroci“ dopiru sa televizijskih ekrana i zaluđuju.

Ekvivalent uticaju Rasputina na cara i njegovo okruženje mogao bi se potražiti u uticaju današnjih masmedija.

Kada neko stalno gostuje na određenim televizijama on ne samo da hipnotički deluje na one koji ga slušaju već to ima i svoje povratno dejstvo – to postaje autohipnoza i autosugestija koja stvara opijenost silom. Lebdi se u vazduhu, oseća se nedodirljivost.

Kolika je to neodgovornost i kukavičluk od državnika da se ne odlučuje na jedini realan i moguć potez već odugovlači i živi od danas do sutra, iščekujući na svakih deset dana kao nebesku manu „medijska proročanstva“: tabele i grafikone sopstvene popularnosti i popularnosti drugih?

Umesto da smelo i mudro predvodi državu i narod on dopušta da ga parališu ispitivanja javnog mišljenja koja mu stvaraju alibi za neodlučnost i iščekivanje. Ponavljam: šta ako su to lažirani rezultati? Prvo ga dovedu na svoje televizije a potom mu isti podastiru statistiku koliki mu je trenutni uticaj na masu?

A po čemu to nije jednako glupost koja parališe za delovanje kao što je fatalističko prepuštanje „sudbini“, verovanje u tarot, u bob i pasulj, u talog kafe…? Šta ako nam podastiru pogrešnu sliku?

Namerno ili zato što je statistika poznata kao „netačan zbir tačnih podataka“.

Sa ovim u vezi ne mogu se oteti utisku da bi Željko Mitrović, samo kad bi pustio bradu, idealno ličio na Rasputina sa onom dugačkom kosom, ucakljenim izbezumljenim očima i histeričnim držanjem „medijuma“ kroz koga progovaraju (zli) duhovi.

Konačno su 1916. godine knez Feliks Jusupov i grupa ruskih desničara-patriota odanih ratu na strani Antante do konačne pobede odlučili da ubiju Rasputina.

U filmu je prikazano kako su pojedini iz tih krugova imali dilemu: Da li će ubistvom Rasputina prestati rasputinovština od koje je rusko društvo odavno bilo obolelo? Da nije možda suviše kasno?

Da li se ubistvom jednog čoveka može poništiti sva odgovornost viših krugova društva: inteligencije, crkve, oficira… što su dozvolili pogubno kretanje? Šta ako ubistvom Rasputina rasputinovština ostane? Da bi se ona uništila potrebno je mnogo više truda da se „duhovna zaraza“ prekine.

U životu i na filmu zaverenici ubiju Grigorija Rasputina. Ali tok događaja se neće bitno promeniti jer i posle Rasputina – Rasputin(ovština).

Događaji se kreću ka revoluciji i boljševizmu koji će Rusiji doneti samo u prvi mah olakšanje u vidu kratkotrajnog mira i privremenog rešenja seljačkog pitanja da bi se ubrzo utonulo u građanski rat, teror i totalitarizam koji je nadmašio sva zla carizma.

U carizmu nije bilo koncentracionih logora niti je bilo zabranjeno iseliti se po volji u inostranstvo. U carizmu je postojala cenzura ali su se ipak štampala i dela koja su kritikovala sistem što ni Lenjin ni Staljin nisu tolerisali.

U carizmu je pravoslavlje bilo državna religija ali se moglo javno biti i ateista dok se u boljševizmu moralo javno biti ateista a da se potajno bude verujući bilo je opasno.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.