Uspostavljanje demokratije i tajni račun Čaušeskua sa 400 miliona dolara

Najpre, ako je u Temišvaru posle onolikih pojačanih mera bezbednosti uoči i tokom partijskog kongresa, dvadesetak dana posle njegovog okončanja bilo realno da je smanjena budnost i obezbeđenje državnih i partijskih institucija, kako je bilo moguće na dan mitinga u Bukureštu da grupa disidenata tako lako upadne u Televiziju i obrati se javnosti?!

Da preuzme tako lako osnovnu polugu propagande dotadašnjeg režima?!

Konačno u javnosti, pre svega inostranoj a ne rumunskoj, pojavila su se pravna tumačenja i negodovanja samim načinom osude i egzekucije Čaušeskua.

U diplomatskim krugovima u Bukureštu isticano je da to predstavlja kompromitaciju slobodarskog pokreta i novog sistema u samom startu.

U dopisu Ambasade SFRJ od 27. decembra, iznosilo se mišljenje stranih predstavnika da je na osnovu snimaka jasno kako je suđenje organizovano na brzinu i u strahu, da su „sudije“ (reč stavljena pod navodnike u dokumentu) privatile ovu nezahvalnu dužnost ali da im se ne otkriva identitet.

„Stekao se utisak da su i Čaušeskuu i Eleni, a naročito njoj, kao optužujuće iznošene manje važne, čak sporedne stvari, tako za Elenu nisu navedene optužbe koje bi opravdale smrtnu kaznu: npr. da je kupovala titule, da je polupismena, da je na nelegalan način pribavljala privatnu imovinu i sl.“ (Tako smo i mi imali suđenje u odsustvu Mirjani Marković, ne zbog politike koju je sa suprugom vodila već što je dadilji svog unuka obezbedila garsonjeru iz državnog fonda! Stvar po sebi beznačajna a u svesti većine Srba sasvim normalna.)

Moje mišljenje kao pisca ovog feljtona je da to zaista nije moglo biti fer suđenje ni po minimalnim zahtevima, najpre što je taj sud stvoren „ad hoc“ i što je za samo nekoliko sati pretresa doneo najstrožu kaznu.

Ipak, Nikolae, Elena i drugi najviši rukovodioci zaslužili su svoj neslavni kraj.

Odbrana od ovakvih zamerki je da je u onom rovitom stanju postojala mogućnost da Sekuritate i drugi podržavaoci režima (jer čak i najgrozniji režimi imaju neku socijalnu bazu, oslonac, barem desetak procenata stanovništva kojima je savršeno dobro ili su propagandom pridobijeni) lociraju Čaušeskua i oslobode ga, da time dovedu do preokreta kod kolebljivih delova vojske i izvrše kontraudar, a posledice i represija bile bi stravične.

Nastao bi pravi lov na sve koji su učestvovali u ustanku što bi značilo da hiljade ljudi bude zatvoreno po logorima i mučeno.

Konačno, svet nije stavio do danas primedbe (osim fašista) na pogubljenje Musolinija kome čak ni pro forme nije suđeno već je streljan od strane partizana zajedno sa ljubavnicom Klaretom Petači ubrzo nakon hvatanja.

Videli smo na primeru brojnih suđenja pred Haškim tribunalom koji su trajali godinama sa gomilom advokata, simultanim prevođenjem, podnescima, gomilama svedoka, hiljadama stranica dokumenata… da sve to predstavlja nikakvu utehu za žrtve, a oni koji podržavaju osuđene svejedno ne veruju u krivicu svojih idola ma kakvi im se dokazi podneli i ma kako suđenje bilo otvoreno i sa poštovanjem procedure.

Konačno snimak streljanja, iako izmontiran i bez ključnog momenta pucanja i smrti, zaista je degutantan ma ko bio pogubljeni i neodoljivo podseća na nekadašnje javne egzekucije kakve su postojale sve do 19. veka širom Evrope.

Međutim, valja i to reći da postoji kompletan snimak kolektivnog vešanja osuđenih u Nirnbergu 1946. godine, obavljenog u jednoj fiskulturnoj sali u prisustvu službenih lica i naravno krvnika čije ime se znalo i koji je sa ponosom govorio o tome.

Tu dužnost je obavio zvanični dželat US Army, u činu podoficira, koji je pre toga ko zna koliko vešanja izvršio u samoj SAD nad osuđenim pripadnicima njihove vojske.

Umiranja pojedinih nirnberških zločinaca na konopcu trajala su i po deset minuta.

Ko danas žali za tim ljudima?

U nekoliko dokumenata nastalih između 24. i 27. decembra 1989. godine, sumiraju se događaji u Rumuniji.

Postepeno su uništavani preostali džepovi otpora koje je pružala Sekuritatea.

U ime Komiteta koji je preuzeo privremenu vlast istupao je Jon Ilijesku.

Komitet je bio sastavljen od 40 osoba različitih političkih orijentacija a spisak je bio dostavljen SSIP-u.

Među njima se nalazi i ime sveštenika Lasla Tekeša kao i imena rumunskih književnika, intelektualaca i umetnika koji su bili proganjani pod bivšim režimom.

Takođe se u Komitetu nalazilo i nekoliko generala rumunske armije.

Komitet FNS usvojio je politički program kojim je trasirano kretanje Rumunije koje evo traje do danas: napuštanje jednopartizma i uvođenje političkog pluralizma, slobodni izbori, razdvajanje zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, hitno donošenje novog Ustava, promene u privredi na bazi efikasnosti i rentabilnosti (izbegnut je izraz kapitalizam), zabrana izvoza prehrambenih proizvoda dok se ne reši pitanje gladi, uspostavljanje građanskog društva, poštovanje nacionalnih prava manjinskih naroda, integrisanje Rumunije u „zajednički evropski dom“.

Sa ovim završavamo ovaj prikaz događaja iz 1989. godine.

Rumuni su uspeli u kritičnim danima da prevladaju nacionalno nepoverenje i da se u Temišvaru pridruže Mađarima koji su pokrenuli proteste.

Mladi ljudi svih nacionalnosti izneli su proteste na svojim plećima.

Nisam siguran da je zaista bilo više hiljada ubijenih i smatram da je ta cifra nepouzdana zato što se u onim danima broj žrtava i nije mogao pouzdano ustanoviti.

Da li je taj broj do danas ustanovljen i koliki je to nisam uspeo da saznam.

Danas su i Rumunija i Mađarska u članstvu EU i NATO.

Granice su ostale kakve su tada bile.

Transilvanija (Erdelj) se nije otcepila od Rumunije, nije izbio rat između dva suseda.

Suočene sa brojnim problemima među kojima i ekonomskim obe zemlje ipak napreduju i što je najvažnije imaju mir.

Šovinizam ostaje ekstremistima na obe strane sa tribina kada igraju međusobne utakmice timovi i reprezentacije obe zemlje.

To samo znači da je i Jugoslavija, da je bilo pameti i odgovornosti kod njenih upravljačkih elita, mogla krenuti sasvim drugim putem. Sapienti sat.

POST FESTUM: Depeša Ambasade SFRJ iz Berna od 25. decembra navodi kako su na zahtev rumunskih izbegličkih organizacija savezne vlasti stavile vrednosti Nikolae Čaušeskua pod kontrolu policije. Prema onome što je za tih nekoliko dana istrage utvrđeno Čaušesku je u švajcarskim bankama na svoje ime posedovao oko 400 miliona američkih dolara u zlatu! Osnovano se sumnjalo da to nije sve i da je pod imenima članova porodice i odanih funkcionera Sekuritate imao još netvrđenu sumu novca i dragocenosti.

KRAJ