Foto: Freeimages/cierpki

Da bi se izvršila korekcija granica Republike Srbije, odnosno promena uređenja vlasti na jednom delu njene teritorije, neophodno je izmeniti Ustav. A postojeća teritorija Srbije i njene granice utvrđene su kao jedno od ustavnih načela (član 8). Pri tome, akt o promeni Ustava mora da bude potvrđen na republičkom referendumu ako se odnosi, između ostalog, baš na načela Ustava, kao i na uređenje vlasti (član 203 stav 7 Ustava). No, kako formulisati referendumsko pitanje o Kosovu a da ono jednovremeno bude jasno, razumljivo građanima, nesugestivno, uravnoteženo i realno, relativno kratko i precizno, nedvosmisleno i – funkcionalno, politički korektno?

S obzirom na rečeno, u sadašnjem društvenom trenutku, „nepolirano“ referendumsko pitanje o Kosovu moglo bi primerice, u više varijanti, da glasi:

1) Da li prihvatate zatečeno faktičko stanje na Kosovu kao novu ustavnu situaciju?;

2) Da li treba proglasiti Kosovo privremenom okupiranom teritorijom Srbije bez njene faktičke ustavne vlasti? – opcija koja ne zahteva nikakve ustavne zahvate;

3) Da li ste saglasni da Srbija prizna nezavisnost Kosova a da srpske crkve i manastiri na Kosovu s najbližom okolinom ostanu teritorija Srbije pod međunarodnom kontrolom/zaštitom?;

4) Da li ste saglasni da se granice Srbije izmene – razgraničenjem ili razmenom teritorija s kosovskim Albancima – u skladu sa međunarodnim političkim dogovorom velikih sila, uz garancije njihove održivosti od strane EU, SAD, Rusije i Kine?;

5) Da li prihvate da se glavnina sadržine Briselskih političkih sporazuma – budu li kojim slučajem kompletno zaokruženi – pretoči u Ustav Srbije, kao amandmani? – reč je o hipotetičkoj upućujućoj referendumskoj klauzuli;

6) Da li ste saglasni da se Kosovu prizna puna politička autonomija u okviru Srbije, u obliku koji danas postoji? – što čini neophodnim bitnu promenu organizacije vlasti na tom području;

7) Da li pristajete da Srbija prizna nezavisnost Kosova, tako da njegov severni deo/Zajednica srpskih opština ima status kosovske autonomne pokrajine sa političkom, etničkom, kulturnom, verskom i ekonomskom samostalnošću, uz specijalne veze sa Srbijom?;

8) Da li prihvatate da predsednik Srbije u ime Države – uz posredovanje međunarodne zajednice – definitivno potpiše obavezujući sporazum između Beograda i Prištine? – ovo je proceduralna, „prethodna“ referendumska varijanta;

Sve u svemu, solucije pod 1, 3, 4 i 7 mogu se strogo formalno, ustavno-pravno sažeti u pitanje: „Da li ste saglasni da južne granice Srbije idu linijom (…)?“

Predočeni predlozi referendumskog pitanja se međusobno razlikuju i po rafiniranosti i po dubini – neki su isključivo proceduralni, neki meritorni – a naročito po stepenu ostvarivosti u datom kontekstu. Pojedini se dopunjavaju, mogu se (i) kombinovati, drugi se međusobno apsolutno isključuju.

Kod svih nabrojanih (i drugih mogućih) inicijativa – pri izboru optimalnog referendumskog pitanja – važno je uvažavati ne samo istorijsko nasleđe i državno i nacionalno dostojanstvo, nego i međunarodne političke okolnosti, zbilju. Praćeno idejom o narednim, postreferendumskim državnim potezima, zavisno od njegovog rezultata. Dakako, sa znanjem o delikatnosti i ograničenosti dometa predmetnog instrumenta neposredne demokratije, i sa svešću da svako referendumsko pitanje i njegov ishod mogu da budu kako korisno upotrebljeni, tako i zloupotrebljeni.

Najčešće predlagana alternativa raspisivanju i održavanju referenduma o Kosovu je – ne raditi ništa: držati Ustav „zamrznutim“, a zastati i sa svim političkim aktivnostima oko Kosova, posebno obustaviti/prekinuti bilo kakve razgovore s kosovskim Albancima, pa i proglasiti dosadašnje Briselske sporazume pravno nevažećim. Dakle, ne odricati se ni po koju cenu – ni verbalno, ni ustavno – tzv. južne srpske pokrajine. Takvo gledište se inače politički proglašava ortodoksnom patriotskom opcijom, bespogovornim čuvanjem identiteta i integriteta celine Ustavom definisane države Srbije. S jedne strane, to je doista dosledno, prima facie legitimno i legalno opredeljenje. Ali, s druge, čini mi se da je ipak posredi postavka koja se u krajnjoj liniji svodi na nemo posmatranje kako se politički položaj i Srbije i kosovskih Srba iz dana u dan pogoršava zbog ovdašnje pasivnosti i rastućih međunarodnih pritisaka. Da li vredi čekati da se „oni tamo odljute ili urazume“, ili da se svetske prilike korenito promene tj. za nas poboljšaju!? A da nam se – možda – u međuvremenu kolektivno pusti projekcija filma „Rusi dolaze“?!

Na koncu, „biće gore nego da sam zaboravljen: biću zamenjen“ (Frederik Begbede, Život bez kraja).