Repovi od nafte i gasa

a za 400 miliona evra. Plus 500 miliona evra investicija. Koštuničina vlada je pala pre nego što je ovaj svoj poduhvat uspela da privede kraju. A nije da se nije trudila. Tadašnji ministar ekonomije Mlađan Dinkić žestoko se protivio da se braći Rusima praktično pokloni srpski gigant, najvrednija imovina još preostala za prodaju, za ovako nisku cenu. Koštunica je Dinkića tretirao kao neku vrstu bezopasnog šuma i malih smetnji na vezama na koje se nije obazirao. Nije se, doduše, obazirao ni na sopstvenog tadašnjeg ministra energetike Aleksandra Popovića. U javnost je samo nezvanično procurilo da su glavni pregovarači o prodaji NIS-a bili gospoda Dejan Mihajlov i Aleksandar Nikitović, formalno generalni sekretar vlade i šef kabineta predsednika vlade. A faktički, sive eminencije zadužene za obavljanje delikatnih poslova raznih stepena čistoće.
Kad se ispostavilo da u već famoznom članu devet protokola između srpske i ruske strane o prodaji NIS-a piše da je predmet prodaje sva imovina u vlasništvu NIS-a, a NIS, eto, nema imovinu uknjiženu na svoje ime, već mu je ovu kojom raspolaže na korišćenje dala država, svi su odjednom zaćutali. To je priznao samo tadašnji ministar energetike, uz opasku da je u takvom slučaju postignuta cena veoma dobra. U tom trenutku zaćutao je i Dinkić, ali je problem što glasa od sebe nisu pustili ni direktni učesnici pregovora s Rusima, niti potpisnici sporazuma. Sad se javlja potpisnik Velimir Ilić da nam objasni kako je „Rusija ozbiljna zemlja, sa kojom nema igranja“. Izgleda da je do tog saznanja došao naknadno i naprasno, tek pošto je stavio potpis na sporazum. Osim Ilića, svi ostali pregovarači dužni su nam odgovor na jedno osnovno pitanje – šta su oni tačno obećali Gaspromu i da li su mu, formalno pravno gledano, prodali „mačku u džaku“ iz namere da ga prevare, ili iz silnog neznanja i nemarnosti?
Sada smo, zahvaljujući ovakvom odnosu prema državnim poslovima koje (je trebalo da) vode u našem interesu, budući da ih vode o našem trošku, dospeli u sledeću situaciju: predsednik Boris Tadić je i sam, želeći da se u Moskvi slika sa Putinom u delikatnom političkom trenutku, ispao garant da će Gasprom dobiti ono što mu je obećano, po ceni koja je dogovorena. Rusima se sada nikako ne može reći „što niste gledali šta ste kupovali“, jer su oni valjda osnovano mogli pretpostavljati da je prodavac savestan i da zaista namerava da proda ono što obećava. A cenu uvek određuje prodavac koji nudi robu, dok je kupac prihvata ili ne prihvata. S druge strane, postavlja se pitanje zašto je prodavac, ako je zaista bio savestan, ovako vodio celu prodaju – odnosno, da li je DSS gospodu zanimala samo politička podrška Rusije oko Kosova pa se NIS zgodno namestio kao dodatna motivacija? Da li su želela da novoj vladi ostave glavobolju sa kojom treba da se izbori (što se upravo i događa) ili je, ne daj bože, tu bilo i nekih drugih interesa?