Režim koji dvaput politički umire

Svako pojavljivanje „ustoličenog na Andrićevom vencu“ nepobitno dokazuje nesaglasnost sa sobom i sa svetom koji ga okružuje. Sa kvorumom u svojoj glavi poziva na dijalog one koje naziva ološem, univerzitetski profesor mu je kreten, performans oko raspisivanja izbora umetnička veština, card blanch dao je društvenom talogu, komplot napravio sa novoproizvedenim bogatašima i sve to pokriva brigom za državu. Tačno, odmetničkom. Siguran oslonac ima u klasteru kriminalaca, milicije i bezbednosnih službi. I tako od prvog dana!

Ovakav režim otkrio je sva lica bez greške, čak i ona koja prethodna demokratska vlast nije videla! Zvuči apsurdno ali to je njen jedini doprinos. Oslobodivši instinkte u jednoj zajednici, gde je svaki oblik lične ugroženosti normativ, istovremeno je stvorio i otpor koji sada već izvesno dobija svoje uobličenje, spreman za izbore kad god budu raspisani.

Cilj svakog njegovog obraćanja javnosti jeste da krhotine režima očuva koliko može, svestan da ukoliko mu bilo ko iz klastera okrene leđa, to je onda politički kraj ne samo za njega nego i za režim koji dva puta umire. Na kraju XX veka i sada.

Prvi put, sadašnji srpski opsenar nije politički umro kao ni politička stranka iz koje je ponikao, iako je to bio uslov svih uslova za uljuđenom političkom zajednicom, da bi, reinkarniran, dodatno zaludeo ovdašnji živalj sa političkom mantrom da će trajno ustoličiti ono što je davno na groblju političkog ponašanja u Evropi.

Sada deluje kao amalgam koji treba da održi u životu bašibozuk nepojamno bogat, bahat i van sistema, kojima uopšte taj sistem i nije potreban i služi kao sredstvo da izvuku što se još izvući da. Svako to javno obraćanje sada više izgleda kao ponašanje Pi-ara koji treba da predstavi klaster kao uglednu društvenu skupinu, svojevrsni oksimoron, nešto kao poštene lopove, nego kao vođa koji reprezentuje jednu političku zajednicu.

Ne zna se govori li u svoje ime ili u ime klastera ili je to hibridno ponašanje. Nema više hladnokrvnosti i prisebnosti u izražavanju što je dokaz samopouzdanja, i taj izvitopereni socijalni karakter sa prirodnom ličnom ponudom u kojoj je nepoverenje, pa i prema najbližim saradnicima, podloga za sveukupan odnos, proizveo je dvoboj „ja“ protiv svih koji nisu“ja“.

Ipak, i pored svega, on je zatočenik klastera. Više se ne može izvući i sve kad bi hteo, mada iskreno i neće. Užas koji Srbija politički živi, u odnosu na poslednju deceniju dvadesetog veka, po posledicama biće mnogo gori. Između poželjne političke projekcije Srbije kojom maše u javnosti, i njene stvarne obamrlosti nepremostiv je kanjon.

Ovo, prosto zato, jer kod klastera prošlost je uzus koji im je orijentir u životu a ono što je možda embrion budućnosti začet u studentskom pokretu u ovom trenutku ne znamo na šta će ispasti. Čak i da ispadne sve kako valja i dolikuje sa studentskim pokretom, tradicionalni srpski san o brzom bogatstvu preko partijske prodornosti uvek je rizik za pokret koji pravi nešto novo a pride treba razvlastiti svekolike hohštaplere koje je ovaj režim proizveo.

Otrežnjenje se krije u saznanju da se u arhitektonskoj zamisli ovog režima krio ritam neumitnog njegovog nestajanja, i ako to nije bilo sporno svakom ko razume osnove politike, cena kojom će to otrežnjenje biti plaćeno biće nesrazmerno visoka. Valjda to tako treba.

Autor je doktor političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.