RTS-ova prodavnica magle

Ova izjava ne stiže iz seta aktuelnih, studentskih protesta već je pre šest godina izgovorio profesor Čedomir Antić. Javni servis nije ustuknuo, nastavio je da „dobošari“, Srbija je za neke još uvek do Tokija, dok – Bogu hvala – prvi čovek RTS nije krenuo Mišiminim putem.

Posle upada dela opozicije i demonstranata u zgradu RTS-a profesor Antić je tražio da se Javni servis hitno oslobodi režimskih stega, da predsednik, premijerka podnesu ostavke i da se uspostavi Vlada nacionalnog spasa sa mandatom da sprovede poštene izbore pod međunarodnom kontrolom. Nekadašnji vođa studentskih protesta danas smatra „da je takva vlada u ovom trenutku nemoguća, a ako bi to bila, svakako bi bila štetna po srpsku državu“.

Generalni direktor RTS-a bio je povod da se 2015. pera lati i Ivan Tasovac, ministar kulture i informisanja: „Računam da za slučaj Dragana Bujoševića možemo da zahvalimo našoj demokratskoj tragediji, pardon, tradiciji. Ona nam omogućava da direktor RTS-a, preduzeća sa više od tri hiljade zaposlenih, bude novinar sa potisnutom ambicijom da, u stvari, bude političar“. Kraću javnu prepisku na relaciji Takovska-Vlajkovićeva tadašnji ministar zaključuje: „Ostaje pitanje, na koje niste odgovorili. Šta ćete vi da uradite? I šta ćete uraditi ako se ustanovi da niste sposobni da uradite „?

Politika sa malim slovom

Bujošević se pokazao sposobnim. Dobio je drugi mandat. Javnost je po svemu sudeći imala preterana očekivanja pa je cenjeni, opozicioni novinar (p)ostao najnapadaniji direktor RTS. Ni Dragoljub Ljalja Milanović nije bio pod tolikom baražnom vatrom iako je verovatno i on smatrao da je „neutralan“. Bujoševića napadaju i režimske novine simulirajući nezadovljstvo naprednjaka njegovim radom, čija se karijera u spektru boja kretala od žute („žuti Bujke“) do crne („Crni Bujke, šta uradi od RTS-a“). Neposredno pred NATO bombardovanje Srbije saradnju mu otkazuje Slavko Ćuruvija – tvrde u novinarskim krugovima. Ćuruvija je nedugo zatim 11. aprila 1999. ubijen, Evropljanin prestaje da izlazi, dok je poslednji broj Dnevnog telegrafa objavljen na sam dan bombardovanja 24. marta.

Politika – s malim slovom – međutim davala je vetar u leđa karijeri poštovanog novinara, dok su kolege u njegovim glodurskim ambicijama prednost davale drugim kandidatima. Tako je redakcija NIN-a birajući glavnog urednika to mesto poverila ne Bujoševiću već Slobodanu Reljiću. Nedugo zatim trka i za mesto glavnog i odgovornog urednika Politike. Na startnoj poziciji Bujošević. Pored njega Milan Mišić, novinar, dopisnik, urednik i prvi postoktobarski glodur tog lista. Glasovima kolega „pošteni Sik“ (Mišić je bio dugogodišnji dopisnik iz Indije) ostavlja Bujketa daleko iza sebe. A onda je proradio telefon. Na telefonskoj sednici Skupštine osnivača PNM-a imenuju Dragana Bujoševića za glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista Politika.

Novinari RTS-a za izbor generalnog direktora pitaju se koliko i Putinova opozicija, gde se već kroz konkursne uslove nazire portret novog/starog direktora. Kada je Bujošević 2015. konkurisao za generalnog direktora među (pred)uslovima izbrisan je jedan koji je pratio konkurs 2010. godine. Tada je tražen „menadžer koji se dokazao izuzetnim rezultatima rada u radio-televizijskim kućama od nacionalnog značaja“. Slika i prilika Aleksandra Tijanića. Taj uslov Bujošević nije ispunjavao. Na konkursu 2020. planiran je glavom i bez brade „ugledan stručnjak iz oblasti koje su od značaja za obavljanje poslova ustanove javnog medijskog servisa“. Nađen je upravo u aktuelnom direktoru.

Ništa se nije promenilo. Ni direktor – ni program. A zašto bi kada je ostao „neutralan“. Prodavnica magle ostala je na staroj adresi. Ukoliko bi toj medijskoj nepristrasnosti Javnog servisa posvedočili recimo – ne pominjem ih slučajno – Milan Nikolić ili njegova supruga Sonja Liht, gotovo da bih poverovao u jedan od prethodnih slogana Javnog servisa „Verujte našim očima“ – a ne vlastitim. Objektivnost Informativnog programa podseća katkad na „Poslednje krike iz savane“, dokumentarni film u kome je reditelj takođe neutralan. Ne favorizuje ni jednu ni drugu stranu. Sa dužnom pažnjom prati neopreznog safari turistu u pokušaju da fotka kralja životinja. Lav nema razumevanja za znatiželju turiste koji završava u njegovim čeljustima. Ravnodušan je RTS nad sudbinama mnogih građana koje je čerečila i čereči naprednjačka vlast.

Da Javni servis ne predstavlja budno oko javnosti već godinama žmirka, trepće, žmuri, gleda kroz prste, okreće glavu jasno je verujem i zaposlenima. Glavne zamerke naravno nisu usmerene ka rekreativnom, sportskom novinarstvu već su u kaznenom prostoru Informativnog programa – ispumpanoj gumi Javnog servisa. Metiljav po energiji, unjkav po glasnosti, pripravan da od jutra do povečerja zorno prati stilske vežbe SNS-a.

Urednik tog programa duže od 20 godina je još jedna, nekadašnja novinarska zvezda Nenad LJ. Stefanović. Tim transferom – igrao je nekada dobro i fudbal – više je izgubilo pisano nego što je dobilo televizijsko novinarstvo. I sam je u kraćem periodu, u prajm tajmu, vodio jednu tok šou, slou moušn emisiju na 33 i po obrtaja. Na papiru se to ne vidi a na ekranu je uočljivo. Šteta.

Javno šamaranje Javnog servisa

Višegodišnja politička emisija Upitnik bila je počesto oglasna tabla stranaka na vlasti tako da se u obilju sličnog nije ni primetilo njeno autorsko i programsko povlačenje. Druga Olivera – Kovačević je, poput svojevremeno Nebojše Čovića, deakumulirana zbog većeg broja funkcija – iako samo jedne pride. Emisija „Da Možda Ne“ ne emituje se od 2019. Autorka je tada izjavila da na Informativnom programu ima mnogo više prepreka od onih na koje je navikla. Da tada nije sve rekla objasnila je januara ove godine kada je najavila tužbu protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je optužio da sama bira pobednika na Pesmi za Evroviziju, kao i da je deo opozicione elite koja želi njegovu smrt.
Tom prilikom navela je da se već dugo ne bavi informativom, a da predsednik dobro zna kako je ukinuta njena emisija „Da Možda Ne“. To što ona i predsednik države znaju – javnost ne zna. Treba biti strpljiv. Možda posle Ekspa. Ono što javnost međutim belodano zna, da predsednik ne propušta priliku da ponižava kuću čiji je gost. Javno šamaranje Javnog servisa kulminiralo je kada je Aleksandar Vučić novinarku dopisništva u Nišu nazvao „imbecilom“. Avaj, na Bujoševićevoj i Stefanovićevoj paleti nema jedne od primarnih boja – crvene, već samo neutralne, pastelne. Nema crvene linije. Izbrisan je prag i trag samopoštovanja.

Šta je još potrebno da predsednik sruči u lice RTS-a a da njen direktor stisne petlju i kaže: „E, pa ovako više ne može“. Bio je elementarni red, obaveza da već sledećeg jutra bude u niškom dopisništvu i stane ne samo ispred koleginice već i svih zaposlenih. Možda i jeste ali to RTS nije emitovao. Odgovor Kolegijuma jeste. U grupi je toplije… Hrabro su odćutali i nedavno mrcvarenje Anice Telesković.
A evo kako je to bez reči uradila upravo Politika, ne naravno današnja, već ona kažu „komunjarska“. Tada je Oskar Davičo, književnik i pesnik, nadrealista i bokser, robijaš i novinar nebiranim rečima napao Politikinog novinara. Na stranicama te novine šest meseci ime Oskara Daviča nije pomenuto. Kad nije moglo da se izbegne navodilo se „autor Pesme“ ili „dobitnik NIN-ove nagrade“. Fajter po prirodi Okica, tada visokog političkog rejtinga, jeste zadavao udarce ali je uzvraćene, poput Politikinog, primao stoički i bez roptanja.

Intelektualni kukavičluk

Novinari Informativne redakcije nisu u v.d. stanju da bi bili ucenjeni. Najveći broj je u stalnom radnom odnosu ali se po svemu sudeći i njima dopada program koji rade. Milan Nonković, bio je inženjer organizacije rada, međunarodnog iskustva i renomea. Pre više od 20 godina naveo mi je 12 srpskih razloga protiv promena: Zašto menjati, i ovako je dobro; Naš posao je specifičan; Snalazili smo se i bez toga; Tako nešto nikad nismo radili; To smo već sami pokušali; Nemamo vremena; Košta suviše; Rukovodilac to nikada neće da primeni; Dobra zamisao, ali teško ostvarljiva; Šta da radimo sa sistemom koji imamo; Je li to sigurno da bi uspelo; Imate pravo, ali…

Izvesno je da bi u nekim od navedenih razloga zaklon potražili i novinari RTS ali priložili nove: Imam godinu do penzije;

Uzeo sam kredit; Razvodim se; Završavam vikendicu; Obećali su mi da će mi zaposliti sina/ćerku/prijatelljicu…; Vezivao sam konja i prethodnim pa zašto ne bih i ovima; Žena/muž mi je ostala/ostao bez posla; Ponudili su mi uredničko mesto; Imam bolesne roditelje;…Na ovu kompoziciju izgovora može da se okači još vagona razloga. I zato je Javni servis „neutralan“.
Refleks te novinarske „neutralnosti“ promiče i kroz Orvelov tekst Sloboda štampe, koji je kao predgovor pratio Životinjsku farmu, ali ga nema u prvom domaćem „BIGZ“ već nedavnom „Laguninom“ izdanju. Istine radi ni Britanci nisu žurili sa predgovorom. Iako napisan 1945. štampaju ga tek 1972. naravno ne zato što se u njemu pominje Draža Mihailović. Orvel piše o intektualnom kukavičluku u medijima, koji se u Javni servis uvukao kako koksaki virus. Nije utešno da se slična boljka zapatila u zdravstvu, školstvu, javnim preduzećima…

Vaš tihi sused ,,unutrašnji cenzor upozorava da je previše toga u igri – naš ugled, naša porodica, naša karijera, naš posao, zakonski postupak protiv naše kompanije. Zbog njega ćutimo kao zaliveni, drhtimo, uvek dva puta promislimo – i sve to uz osmeh – ukazuje Džon Kin (Mediji i demokratija).

Ovaj profesor politikologije u Sidneju – koji je početkom godine Radaru dao intervju – upozoravao je, početkom devedesetih godina prošlog veka da cenzura, poput Orvela, obitava iznad svega u intelektualnom kukavičluku, otužnom humoru, tromoj uobrazilji i idejama koje se skrivaju iza paravana praznih reči. Kinove reči nisu samo ram za sliku prodavnice magle, već skica za portret i nekih prodavaca.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.