Foto FoNet Marko DragoslavićJoš uvek nemamo epilog decembarskih izbora. Na sceni je trenutno tužni politički vodvilj s više paralelnih scenarija, jedan zvanični, pod kontrolom vlasti, i nekoliko nezvaničnih koje na binu pokušava da postavi opozicija.
I dalje nemamo pojma jesmo li dobili republičke poslanike i gradske odbornike ili ćemo uskoro opet na birališta, niti znamo šta će biti priznato – izbori ili izborni kriminal (i ko će za ovo drugo da odgovara).
Kao da svi čekamo da presudu donesu sami građani Srbije, zavisno od toga kakvo im je postizborno raspoloženje, jesu li oduševljeni, ravnodušni, razočarani, besni ili su i dalje samo zbunjeni.
Šta mislite, mogu li naši građani u ovom političkom metežu da prokrče put do neke zrelije demokratije u Srbiji?
Ili je sve uzalud, a naš građanski maksimum upravo ovo što već imamo: hibridno društvo koje se održava kroz ponizne medije, populistički narativ i autokratsku vlast?
Jesu li građani Srbije stvarno za promene ili su spremni na dalje pristajanje i u novoj 2024?
Na izborima sam bio isključivo građanin-birač, ali sam u okviru ProGlasa pozivao na masovan izlazak na izbore, delom i zbog toga jer sam želeo da saznam šta moje sugrađanke i sugrađani stvarno misle o osnovnim parametrima građanske demokratije.
Želeo sam da vidim koliko stvarno ima naših građana za koje je ova Vučićeva ogoljena autokratija u redu, premda je ljudski gledano nepravedna, kulturno i civilizacijski prevaziđena i estetski neukusna.
Kome ovakva vlast može da se sviđa, osim onima koji od nje imaju velike koristi ili smatraju da im od nje zavisi gola egzistencija?
Da li zaista u Srbiji ima puno onih koji ne pripadaju ovim dvema grupama, ali im ipak ne smeta život u državi u kojoj se jedan čovek pita za sve?
Saznavši za izborne rezultate, bio sam u prvi mah razočaran, mada će pre biti da je tada samo moja politička naivnost pala u očaj.
Zatim sam jedno vreme bio zbunjen, jer sam pomislio da zbog izbornih podvala nije ni moguće tvrditi šta Srbi smatraju savremenim demokratskim društvom.
Najzad, moja zbunjenost je prešla u realno sagledavanje stanja, koje se ukratko svodi na sledeće: bez obzira na to što su izbori pokradeni i što se zbog krađe svakako treba boriti za njihovo poništavanje, poželjno je prihvatiti i sumornu činjenicu da je za pravu demokratiju u Srbiji još uvek rano.
Bez krađe, Vučić bi na ovim izborima bio ozbiljnije uzdrman, to je tačno, verovatno bi izgubio vlast u Beogradu, i to prihvatam, ali uprkos tome treba priznati da u Srbiji još uvek nema kritične mase građana koji su spremni da otvoreno pokažu da su za demokratiju i da ne pristaju na ovakvu vlast.
Problem je što mozaik građanske svesti u Srbiji nikada nije ni bio sastavljen u jednu celinu, još uvek su njegove tesere razbacane unaokolo.
Pokušaji da se jedan takav mozaik izradi, da se u Srbiji umesto prolaznih kultova ličnosti ustoliči jedan postojani kult slobodnog mišljenja redom su propadali, a ovih dana će biti punih sto godina otkako je jedna takva šansa otišla u nepovrat.
Na Trećem (vanrednom) plenumu CK SKJ, koji je održan 16. i 17. januara 1954. godine, iz vrha vlasti je isključen Milovan Đilas, tada četvrti čovek po značaju u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji.
Đilas je kritikovan, a zatim i politički likvidiran isključivo zbog svojih liberalnih tekstova u Borbi i Novoj misli, u kojima je upozoravao na to da se u jugoslovenskom socijalističkom društvu formirala klasa privilegovanih i da je rešenje u odricanju od partijskog monopola i slobodnim višepartijskim izborima.
E sad, nije tada bio problem u Titu, koji nikako nije mogao da prihvati ove Đilasove ideje – uostalom, njemu su ova liberalna gledišta išla na živce i dok su mu neposredno koristila u borbi protiv Staljina (dok je ovaj bio živ) – presudilo je to kako su se na Plenumu ponašali oni koji su se istim ovim demokratskim idejama prethodno oduševljavali, po rečima samog Đilasa u nekim stavovima bili i napredniji od njega? Poneli su se tako da nisu dali nikakav doprinos izgradnji slobodnoumnijeg društva, a mogli su.
Ako već nisu bili kadri da se otvoreno suprotstave Vođi i ako su i sami bili nevoljni da se odreknu privilegija, zašto nisu Đilasa barem malo zaštitili, omogućili mu da u zatvoru ima papir i olovku ili makar da mu u ćeliji bude grejanja kad dođe zima?
Ne na Titu, na njima se prelomila ova šansa za uspostavljanje demokratije i time je samo usporen proces stvaranja građanskog društva na ovom prostoru.
Kao i tada, i sada padamo na istom, masovnom nivou, na nivou građanskog pristajanja.
Nije bitan Vučić, on je jedan, problem smo mi, humani sastojci njegove piramide vlasti. Ne govorim o najniže obrazovanom stanovništvu čije informisanje zavisi od javnih (medijskih) kuća s nacionalnim frekvencijama, pričam o visokoobrazovanim osobama s već postojećim intelektualnim i profesionalnim uticajem u društvu. Sve počinje od njih i počiva na njima.
ProGlas je potpisalo oko 200 hiljada građana, to jeste velika podrška, ali kada pogledamo one koji danas rade i uče na našim fakultetima, njihov udeo u ovoj podršci bio je i ostao skroman.
I u tom kontekstu sledi jednostavno pitanje: šta mislite, koliko u Srbiji ima fakultetski obrazovanih građana koji su savršeno razumeli koliko je Vučićeva uloga u predizbornoj kampanji bila istovremeno i agresivna i nezakonita, a time i groteskno ponižavajuća za sve, a da pritom nisu uopšte, ničim i nikako reagovali?
Iz ove perspektive rezultati poslednjih izbora u Srbiji izgledaju tužno i pesimistički, ali tako je uvek kada se u Srbiji neka društvena pojava posmatra (ili prihvata) kao suva realnost; takav pristup se najčešće smatra pesimizmom, a ponekad defetizmom ili rezignacijom (ako se na taj način razmatra pitanje Kosova, onda je to izdaja). Ja sam ovaj svoj postizborni pesimizam ublažio čitanjem Domanovića, uviđajući koliko je Srbija po shvatanju demokratije ostala na pragu dvadesetog veka.
U jednoj od najpoznatijih Domanovićevih satira iz 1902. godine, njegov „običan srpski vo“ daje svoj uvid u odnos Srba prema građanskom društvu: „U čemu su ta njihova (građanska) prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: „Zaaa!“. A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi.
Trpe i oni apsu i udarce često ni krivi ni dužni.
Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.“
Žao mi je što danas nemamo nekog novog Domanovića koji bi nam pokazao da li je naš narod skloniji demokratiji nakon više od jednog veka.
Zamišljam kako bi ulogu naratora-posmatrača sada mogao da preuzme i jedan od volova koje je ovih dana dunavska voda zarobila na Krčedinskoj adi, čija evakuacija traje već nekoliko dana. Taj krčedinski vo bi nam satirično prikazao ne samo naš trenutni demokratski potencijal kao građana, već bi, na osnovu svog iskustva na ostrvu, mogao da kaže i koju reč o osećajima prepuštenosti i kolektivne bespomoćnosti, a to bi danas bilo više nego aktuelno.
Tako bismo možda pravilnije razumeli svrsishodnost nade u pomoć od demokratski razvijenog sveta i uzaludnost besa što neka konkretnija intervencija uporno izostaje.
Stoka na Krčedinskoj adi nije imala izbora, morala je da sačeka pomoć, ali ja odbijam da poverujem da smo mi, građani Srbije, toliko bespomoćni u borbi za demokratiju za sebe.
Za početak će biti dovoljno da većina najobrazovanijih podigne svoj glas i nađe neki svoj, bilo kakav oblik nepristajanja na ovo.
Ako pak takve većine još uvek nema, onda nema kukanja, niko nam nije kriv, niti nam iko može pomoći – još neko vreme ćemo demokratiju pratiti preko Evrovizije, a kod kuće će nam autokrate organizovati slobodne izbore po standardima Krčedinske ade.
Autor je profesor univerziteta i akademik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
