Nije bitan ProGlas, važno je pokazati da ne pristajemo: Autorski tekst jednog od pokretača ProGlasa

Ne govorim o onom delu „duboke“ Srbije koji zbog bede autocenzurisanog RTS-a uopšte i ne zna da ova inicijativa postoji, ti ljudi i inače retko postavljaju pitanja, ovde mislim na (obostrano) informisane građane koji su mogli da pročitaju sva naša saopštenja i da isprate većinu onoga šta smo govorili u medijima ili na tribinama, a ipak često imaju nedoumice u vezi s ProGlasom.

Zbilja, zašto ova mirna i gotovo pa na suvu reč svedena građanska akcija ipak zbunjuje, toliko da se ponekad od šume nebitnih detalja ne vidi prava suština ProGlasa. O tome vredi kazati koju reč više, a ima i nekih reči koje nije naodmet ni (glasno) ponoviti.

Smisao ProGlasa jeste da se probude i pokrenu svi oni koji, poput nas 14 pokretača ove inicijative, smatraju da društvo u kojem živimo, a koje nam mediji opisuju kao Zlatno doba, nema nikakve veze sa zlatom, jer ovo nije ni dobar život, ni pravedna država, ni pristojna vlast i što je najvažnije svega, takvo društvo nam nije ni suđeno ni bogomdano.

ProGlas stoga kaže da svi koji (već odavno) ovako misle ne bi trebalo više da ćute, već da bi njihov glas morao da se čuje u kakvoj god formi i na kojem god mestu: kod kuće, među prijateljima, na poslu, za biračkim pultom, najzad i na ulici ako treba – to jest ako se mora.

Namera nam je bila i da se krugovi podrške koju dobijemo postupno šire i da se time napravi uticaj i izvan našeg audiovizuelnog dometa, ali priču o tome koliko smo u tome uspeli ostavljam za neki drugi tekst.

Za ovaj put je ključno da razumemo da je suština ProGlasa ostala potpuno ista: kakva je bila na početku, kada smo se kao zabrinuti građani pojavili s prvim saopštenjem, a zatim ohrabrivali da se izađe na izbore, takva je i sada, kada smo još zabrinutiji nego onda i kada sve – i građane i političare – pozivamo da u subotu, 30. decembra, dođu kod Terazijske česme na jedan miran građanski protest zbog skaradnih izbornih prekršaja.

I naša predizborna agitovanja za izlazak na birališta i trenutno zalaganje da se rezultati izbora ponište, predstavljaju jedan isti građanski aktivizam, aktivizam sporog hoda, ali sigurnije putanje, nastavak mirne borbe za bolje društvo koje ne može stići sutra, ali će jednom ipak doći, a doći će svakako brže uz takvu borbu nego bez nje.

Za mnoge je ovakav pristup ProGlasa bio previše trom, što razumem, ali mi smeta kada se zbog toga čitavoj inicijativi odriče smisao i poriče bilo kakav rezultat.

I ja bih voleo da se za smenjivost vlasti na izborima i kulturnije medije izborimo do sledećeg ponedeljka, ali to nije realno – predugo smo i pretvrdo spavali pod kojekakvim i koječijim autokratijama da bi nam već prvo jutro koje svane bilo demokratsko.

Rezon ProGlasa je po svemu toliko elementaran i interesno potpuno okrenut ka spolja, ka društvu i kolektivnoj koristi, zato ova inicijativa teško može da bude pogrešna ili nedajbože društveno štetna.

Žao mi je što to nisu razumeli pojedini osvedočeni protivnici vlasti i ljudi potvrđenih liberalnih gledišta; neki od njih su čak svoj glas bacili u bunar nad kojim najveći vlasnički udeo opet ima Vučić i time su se u kontekstu izbornog rezultata izjednačili sa onima koji su svoje glasačke listiće razbacali po desnici ili po centru, svejedno bez cenzusa i bez smisla.

ProGlas je pozivao na izlazak na birališta, ali nije savetovao za koga glasati, mnogima ni taj pristup nije bio sasvim po volji. Zar je trebalo da se upuštamo u rešavanje svih političkih konfuzija kojih među našim građanima nema malo? Recimo, da li je trebalo raspravljati sa onima koji su tobože protiv autokratije, ali nemaju za koga da glasaju jer „nema jakog lidera u opoziciji“? Od početka sam smatrao da to nije naš posao i da korekcijom političkih vrednosti kod građana treba da se bave političari.

Srpsko društvo bi svakako izgledalo mnogo lepše da nije ni bilo potrebe za ProGlasom. Na primer, da je opozicija u Srbiji mnogo jača i organizovanija, u čemu svakako ne treba videti samo njenu krivicu.

Pored toga, bilo bi nam lakše, a i ProGlas manje potreban, da postoji iskrena želja zapada za očuvanje demokratije u Srbiji, a ne ovako kako jeste, da se Vučiću toleriše sve osim otvorenog i konsekventnog rusofilstva. Ispada da EU i SAD paze da Srbija ne postane vazal Rusije, ali da to što se u njoj vlada kao da već jeste sibirska gubernija nema veze – to može.

I sad da rezimiramo, za dolazak na skup u subotu nije bitno vaše mišljenje o ProGlasu, to jeste li razumeli njegov smisao i suštinu i prihvatili sve ono što piše u njegovim saopštenjima, sada je najvažnije od svega da pokažete da li pristajete (i) na prekrajanje izborne volje građana ili ne.

Nepristajanje je simbol otpora prema bilo kakvom zlostavljanju i ono može da ima razne forme, možete reći: „Ne, hvala“, „Ne, molim vas“, „Nemojte kad vam kažem“, ponekad čak i „Beži, bre!, a ima i još grubljih varijanti, sve zavisno od načina zlostavljanja i tipa nasilnika. Ova vlast je kod nas građana već potrošila neke od najblažih izraza za nepristajanje.

Bili smo (nekako) pristali i na to da grozne televizije dobiju nacionalnu frekvenciju da bi zauzvrat služili jednoj partiji, zatim i da nam uz to javni servis ogluvonemi i ostavi nas na cedilu, onda i na činjenicu da se nedeljama pre izbora izvodi besramna funkcionerska kampanja, na to da se zajednički novac udeljuje kao predizborna milostinja i tako dalje, na sve to i na još koješta drugo smo pristali i uprkos tome izašli na izbore.

E sad je valjda dosta, na ovo poslednje, na besramni izborni inženjering ne pristajemo! Zar sva ona nepravda s kojom smo se do sada mirili nije bila dovoljna, pa je volja građana morala i dodatno da bude prekrajana i skrojena baš po Vučićevoj meri, kao njegov sako? Zar je Srbija stvarno zemlja nepismenih u kojoj simboli demokratije i slobodnih izbora moraju da budu fantomski glasač i „ćorava“ kutija.

Završavam sasvim lično. Na tribinama ProGlasa sam pozivao da se na izbore izađe jer sam – priznao sam to potpuno otvoreno – i sâm želeo da saznam da li moji sugrađani stvarno žele ovakvu vlast.

Jer ako je tako, ako narodu kojem pripadam zaista ne smeta ovo građansko i civilizacijsko ponižavanje od strane jednog čoveka i njegove partije, onda ja nemam druge nego da se s tim pomirim.

I pomirio bih se da nije bilo sumnje u izbornu krađu, ostavio bih po strani sve ostale predizborne privilegije vlasti i priznao volju svog makar i neinformisanog naroda. Ali ovako ne mogu, stvarno.

Zato dođite u subotu svi koji slično mislite, da se stvarno prebrojimo i vidimo koliko nas je koji ne pristajemo.

Autor je univerzitetski profesor i akademik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.