SOS: Srpsko opsadno stanje 1Foto: Miroslav Dragojević

„Nije zapravo posredi tô što nam se događa u životu, već kako se mi osećamo u vezi s tim“ (Geri Nesner).

Srbija je već mesecima u neproglašenom faktičkom teškom vanrednom stanju, tačnije u ratnom „klinču“ sa opakim virusom – pri čemu za sada nije uveden „policijski čas“.

Dok se školski časovi sve više „prenose“ u kućne uslove – tržni centri, ugostiteljski objekti, noćni klubovi, kladionice, teretane i sl. se ne predaju.

Politički i zdravstveni sistem su u svekolikom ropcu, a vlast kao da je sve življa u smislu sopstvenog samoodržanja.

Kad je trebalo/moralo da budemo „otvoreni“, zatvarali su nas – i obrnuto.

Jer, kada je bilo relativno lakše, tj. osetno manje rizična epidemiološka zbilja, nametnute su nam neuporedivo restriktivnije mere izolacije nego ove aktuelne – a sada kada je preopasno za svakoga, veleodlučioci nedeljama uzimaju situaciju previše olako, navodno „vagaju neprekidno“!

Ne odskora, nominalni Krizni štab vegetira, uznemiren i unezveren: raspada se i politički i medicinski.

Između zdravlja i ekonomije kao da „biramo“ postepenu propast oba ta uporišna stuba.

Maske za lice, distanca, pojačana higijena i dezinfekciona sredstva ne pomažu optimalno – jer se od strane brojnih i ne koriste, ili se ne upražnjavaju dovoljno i pravilno.

Kasnimo u svemu – u približavanju uhodanim evropskim tekovinama, u blagostanju, u temeljnoj ustavnoj rekonstrukciji države, u nefasadnoj vladavini prava i institucija, u uspostavljanju nezavisnog pravosuđa, u medijskim (i drugim) slobodama, u fer i ravnopravnim izbornim uslovima (itd.), a naročito u opozivu Kriznog štaba i njegovih mentora – u koječemu smo odocneli, rekoh – osim u bolesti i u umiranju…

Lekari (i ostalo medicinsko osoblje) se „razvrstavaju“ na heroje (umnogome istovremeno i žrtve /sic!/) – kojih je daleko najviše! – na neznalice i na licemere.

Opet, neki od nas više i ne mogu da budu svesni šta se dešava, drugi mogu ali nisu – a treći neće da budu svesni situacije kako sa virusom, tako i sa državnim politikanstvom.

Vladajuća garnitura i kriminogene strukture se u mnogim tačkama mešaju i prelivaju, a pozicija i (tzv.) opozicija ostaju ušančene i neubedljive.

Sve više je onih koji su online, još više je onih koji su bukvalno offline, izgubivši maltene svaku vezu sa stvarnošću i prâvim vrednostima i ciljevima.

S druge strane, preovlađuju površnost, šarlatanstvo, sebičnost i sujeta.

Na mnogim poljima vrvi od lažiranja i plagiranja, sive ekonomije i fingiranja. Privreda grca, popušta, a bogme i nervi naroda.

Razgraničenje između svetovnog i crkvenog, kao i između materijalnog i duhovnog bledi – na štetu većine građana.

Ne želim da verujem da u našem kraju preovlađujuće caruju mržnja, diskriminacija i primitivizam.

Plutajuća ostrva prljavog, muljevitog dna zagađuju i površinu i dubinu celine društvenog miljea.

Takođe, stiče se utisak da nam je – u suštini – mnogo toga postalo malo važno: i KiM i Evropska unija, i okruženje i regionalna stabilnost, kao i slovenski duh i pabirci slavne prošlosti.

A i srbijanske relacije s Vašingtonom, Briselom, Moskvom i Pekingom – kao da se hlade, umrtvljene.

Dugoročne rđave posledice slede.

Univerzitet(i) i SANU bave se poglavito sobom, umesto da budu društvena vodilja, avangarda napretka.

Inače, mali su izgledi za zvanično priznavanje naših ranijih – kolektivnih i individualnih – grdnih nepočinstava, za obračun s ružnom prošlošću, za solidarnost, za pokajanje, za opraštanje i saradnju.

Ujedno, pravo i moral gube izvorna značenja pravednog, plemenitog i razumnog svežnja normi.

Kako dospeti do istine i ključnog životnog smisla, i na pojedinačnom i na nacionalnom planu?

Možda da najpre dobro „zasučemo rukave“, zatim da uronimo u poučne knjige, da se usmerimo na pozitivne misli, da se latimo nauke, logike i zdravog razuma?! Paralelno s negovanjem kulture, umetnosti, ali i „bavljenjem“ pitanjima srca, lepote i ljubavi.

I da ne zaboravimo na postulate uspostavljanja i održavanja postojanih i skladnih porodičnih odnosa.

No, najvažnije da masovno dignemo oštar glas protiv trajajuće tiranije, bezakonja, neozbiljnosti, neukusa i gluposti!

Na koncu, predlažem da se politički vrh konačno „spusti na zemlju“: da okupi oko sebe i sasluša/potraži mišljenje prvenstveno od onih mudri(ji)h i starijih „iz senke“, da dobije respektabilne savete od „običnih“ neeksponiranih mislećih ljudi, kao i od neprikosnovenih intelektualaca i dokazanih stručnjaka, od proverenih rodoljuba nezaglibljenih u šovinizam, nacionalizam i ekstremizam – a posebno od učenih i vrlih predstavnika mladih i smelih naraštaja na kojima počiva budućnost Srbije.

Neka „konkurs“ za nove ideje i izlazne strategije iz postojećeg ludila opsade zlom bude hitno, odmah široko „raspisan“.

„Smatram da je dobar slušalac onaj koji je otvoren i spreman da čuje tuđa iskustva i ideje i da prihvati da je stanovište druge osobe važno.“ (Kejt Marfi, Veština slušanja, Laguna, 2020, 78)

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “SOS: Srpsko opsadno stanje”

  1. Sve je to rezultat genijalnog uma vašeg poglavara. Umesto da uvede model ponašanja Nemačke koja najuspešnije u Evropi prolazi kroz pandemiju korone, Vučić u početku izmišlja neke svoje metode suzbijanja korone kojih se niko u svetu nije setio. Među njima ograničenje kretanja do 300 metara, da bi na 301. metru kontrolor sa metrom u rukama mogao vas oguli za dvomesečnu penziju. Ili na osvetničku kaznu penzionerima u vidu ustajanja od 4 do 7 ujutro da kupe hleb i mleko jer su se bunili zbog otimanja njihovih penzija. Nakon tih najrigoroznijih mera u svetu, kada su ljudi digli glas protiv, popustio je u stilu: kada nećete ovo onda ću vas pustiti bez zabrane sve dok se naučite pameti. A kada je je granica od 1000 zaraženih, najavljena od strane medicinskih stručnjaka kao vrlo opasna dostignuta, on je tvrdoglavo čekao da naraste do astronomskih 7000 kažnjavajući time narod što mu ne veruje. (Bune se kada im uvedem zaštitne mere, bune se kada ne uvodim zaštitne mere, šta oni zaista hoće? Eto im sada!) Jedino što gospodar života u Srbiji ne vidi da sve radi u pogrešno vreme i na pogrešan način umesto da jednostavno prekopira uspešni nemački sistem. Ali zašto, pa on sve najbolje zna. Šta ima neko da ga uči!
    Jadni narode u Srbiji, ko vas je kaznio da toliko ispaštate na njegovim hirovima. Jednog će dana on biti najveća crna mrlja u istoriji srpskog naroda.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.