Srbija je umorna zemlja 1Čedomir Petrović Foto: Milovan Milenković

Vidim Srbiju, ženu i majku, stoji na svom imanju, ispred svoje kuće, pogurena od godina i briga koje je pritiskaju i kao da gledam svoju Nanu u Balšićevoj ulici, kada odlazim pred kraj leta, da se vratim dogodine.

Srbija je rođena davno. Ni ona sama ne zna kad. Ako je pitate za godine, ona će se u mislima vraćati, u neka daleka, a i skorija vremena i to nikada neće izaći na dobro, jer ta srdžba i neoproštenost samoj sebi, za izgubljenim delovima imanja, uvek su se završavala ratovima. Onim koji joj donose samo razaranja i mrtve. Tuđe i svoje.

Sa godinama u kojima je i onim što je preturila preko glave, drži se dobro. Obučena skromno, sa ponekom zakrpom i flekom na haljini, koja ne može da se očisti. Sve što je na njoj, oprano je hiljadama puta i voda je ponekad bivala čista, a ponekad mutna, od blata, znoja i krvi, njene i drugih. Promenila bi ponekad na sebi, neki deo garderobe, ali joj je narav ostajala uvek ista.

Ruke joj ogrubele od čupanja korova, koga u ovoj zemlji ima na pretek.

Grube od motike i puške.

U mirnim vremenima, nosi na sebi obično, žensko, seosko odelo. Kada ide van zemlje, u svet, obuče neku svetliju bluzu i maramu i obuje plitke gumene opanke. U ratu, nosi vojničku uniformu. Iz daleka kad je gledaš, deluje muškobanjasto i mnogi koji je ne poznaju ili ne tako dobro, pomisle da je muškarac.

Prepuna je ožiljaka po telu i u sebi.

Imala je mnogo velikih sinova i kćeri u svom životu, koji su je proslavili u svetu, ali za njih nije nikada mnogo brinula, kao što veliča i brine o nekim sinovima, koji su je bacili u blato srama, stida i zločina i ocrnili joj ime, koje je teško očistiti i vratiti ugled koji je nekad imala.

Bilo je i još uvek ima onih, koji joj nude brak, ne iz ljubavi, već zbog položaja njenog imanja. I sused sa istočne strane i oni drugi sa zapadne. Ona pokušava da ostane sama, ali zna da to ne može doveka i da se mora odlučiti. Dolaze zime i poplave. Kuća sklona padu. Oronula. Sa krovom koji prokišnjava. Pravda, kao temelj kuće, uništena je i moraju se kopati i zidati novi temelji. Ono što ima na imanju i proda drugima, strašno je malo u odnosu na ono što mora da kupuje od drugih.

Daju joj u miraz oružje, a Srbiji je očajno potrebna pomoć u pameti, kulturi, kreativnosti, u obrazovanju, higijeni, prosvećenosti, u poštovanju tuđeg, u osećanjima, u ljubavi prema drugima i sebi samima. Mora strahovito mnogo da radi na sebi i uz pomoć drugih. Iskreno i jako dugo. Narod je napušten i zapušten. Mora se osloboditi samrtnog zagrljaja praznoverja.

Opterećena je crkvom, verom i sujeverjem. NJena deca pevaju pesmu koju niko drugi normalan na svetu ne peva: Da je triput ratovala i opet će ako ima sreće… Najglasnije je pevaju oni, koji bi sve te ratove vodili sa dalekih imanja, u koja su nekad davno, njihovi dedovi i očevi otišli, a ovi se tamo rodili i zaboravili svoj jezik. Pevaće nam iz Čikaga, Beča, Pariza i dalekog Rija: Kosovo je Srbija… Ginite za njega, mi smo ovde, uvek sa vama!

Pismenost, obrazovanje i lepo vaspitanje, Srbiji nisu jača strana. Pri potpisivanju, još uvek se mogu naći i palac i krst. Govor stranog jezika, dovodi do kasnijih bolova u rukama.

Mnoga su je deca napustila. Ona ranija, trbuhom za kruhom, a ova danas, da prodaju pamet, kad već nema ovde pameti da je kupi i zadrži. Odlaze deca, jer neće u vojsku, neće da ubijaju komšije ili da budu ubijena u Topčideru.

Posle dugih putovanja kroz noći i vekove, biva ostavljena sama, priznata od svih, samo ne od Kosova.

NJen vođa se hrani pretnjama i mržnjom prema susedima. Puna su mu usta uvreda i ponižavanja drugih.

On je ohol. On prekomerno poštuje samog sebe i uživa u vlastitoj superiornosti i nadmoći na drugima. Oholost u njemu izaziva potcenjivanje drugih i čini ga podlim prema drugima. Bog, od svih sedam grehova, najviše mrzi oholost, koja dolazi pred propast. Kao duševno i moralno stanje, prethodi gotovo svim drugim gresima.

Ubijala je Srbija i bila ubijana. Rušila i bila rušena. Osvajala i bila osvajana. Bila je slaba sa pameću i jezikom i jaka na maču. Nikog nije volela, kao samu sebe… Mada je i to pod velom sumnje. NJene kćeri i sinovi, vekovima su bili među sobom u zavadi. Ubijali jedni druge, kum kumu sekao glavu, brat slao brata na robiju, ubijali se partizani i četnici, svađali seljaci i građani, studenti i radnici, vlast i opozicija, republikanci i monarhisti, komunisti i anarhisti…

Srbija ne voli da čuje istinu o sebi, niti da joj pogleda u oči, a još manje da je prizna.

Izlivaće se enormne količine fekalija sa režimskih televizija u svaki dom Srbije. Pozivi na mržnju i ubistvo najbližih komšija. Ceo svet se urotio protiv nas. Svi hoće da nas satru. Nas male, jadne, bedne i nikakve. Nemoćne i nevine.

Većina će halapljivo trpati te laži u sebe i živeti lažan život. Nema težeg i nedostižnijeg puta, od puta do Istine. Ona zemlja koja ima Istinu i Pravdu, dostiže ideal svog življenja. Srbija je svetlosnim godinama udaljena od toga. Put je nepregledno dugačak, ali radi onih, koji će se u budućnosti rađati u njoj, mora krenuti na njega.

Sa zdravljem, Srbija gura nekako. Ne čuje više tako dobro, a kad čuje, sluša one koje nikako ne bi trebalo. Od skora nosi naočare. Postala je kratkovida, mada je nekada gledala daleko napred i prednjačila u mnogo čemu. Ima bolove u leđima, kad klekne ili se sagne. Zato se i ne saginje često, što utiče na imanje i njegova dobra, koja postaju zapuštena i ne daju plodove, koja bi mogla da donesu, kada bi se malo više saginjala i klečala, tamo gde treba.

Ima susede sa kojima nikako da nađe zajednički jezik, oko međe. Deca se svađaju oko komada zemlje, dole, niže. Neki su da ga zadrže, makar sve propalo, mada ne znaju šta bi danas s njim, a neki bi da ga prepuste i da posvete više pažnje susedima na zapadnoj strani njive.

Sve što bi dobila u ratovima, gubila je u miru. Danas se ratuje sajberom, dronovima, ekonomijom, gasom, naftom i idejama. Rat oružjem, donosi sigurno uništenje Srbiji.

Mnogo puta, živelo se bolje pod okupatorom, nego pod oslobodiocima. Danas je razara njena vlast, njena Vlada i mnogi iz Vučićevog okruženja. Bestijalno se bogate tajkuni – Kriminalci, za koje pravde nema.

Kada se vraćamo kući iz daljine, nismo više tako srećni, kao nekad. Možda smo joj premalo davali, da bi nam uzvratila boljim. Možda smo je mnogo koristili i nepotrebno izrabljivali. Umorili smo Srbiju.

Gurali je ispred sebe, a mi se skrivali iza njenih skuta. Uvek je Srbija bila neko drugi. Kad joj ide dobro, bili smo s njom. U porazima odricali se nje, ne shvatajući da smo Srbija, Mi, njeni sinovi i kćeri i da ona ne postoji bez nas. Kakvi smo Mi, takva je i Srbija. Ako smo humani i Srbija je humana, ako ubijamo i Srbija je ubica. Ako smo nepismeni, svi bi govorili, Srbija je nepismena.

Hoćemo li opet u seobe, na neke nove granice, da ih čuvamo za druge i ginemo za druge. Umorni smo i stari, a ovi mlađi odoše. Ako krenu ovi sa juga, da li ćemo stati svi u jednu kuću?

Kada će Srbi biti svoji na svom, pa makar bilo to parče zemlje, al’ naše. Da ne moramo više da se potucamo po belom svetu i dokazujemo sebi i drugima, da je naše sve ono gde Srbi žive i gde su izginuli.

Vidim Srbiju, ženu i majku, stoji na svom imanju, ispred svoje kuće, pogurena od godina i briga koje je pritiskaju, i kao da gledam svoju Nanu u Balšićevoj ulici, kada odlazim pred kraj leta, da se vratim dogodine, kako stiska u ruci maramicu i briše znoj sa čela i ispod očiju. Nosi tamnu, zabrađenu maramu, kao da je nikada nije skidala. Crnina na njoj preovladava, kao da je srasla sa njom, za sve ratove i bitke kroz koje je prošla i sve svoje izgubljene sinove i kćeri, a i tuđe.

Mora da donese još mnogo teških odluka, koje će uticati na njen sadašnji život, a mogu biti presudne i za život, koji je pred njom.

Za početak, mora ukloniti sa vlasti, kćeri i sinove koji su je ponizili i pljunuli na njen obraz i njenu čast.

Vlast, koja kao makro podvodi i prodaje Srbiju strancima, kao najjeftiniju prostitutku. Iscediće iz njene utrobe i poslednji gram njenog rudnog bogatstva i uništiti njivu, na kojoj i od koje živimo.

Postaće jalova i počeće njeno i naše lagano umiranje.

Piše Srbija danas, najcrnje stranice svoje istorije.

Autor je dramski umetnik

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.