Srbija u krajnjoj nuždi

Premda u Srbiji i oko nje sve funkcioniše po principu spojenih sudova. Na Kosmetu se situacija za tamošnje Srbe ali i za Srbiju ubrzano pogoršava. Predlozi za moguća rešenja moraju da prate realnost – situaciju na kosmetskom terenu, ali i u Srbiji, naročito u Evropi i svetu, ali i da imaju viziju. Na pragu smo državnog stanja krajnje nužde. A to zahteva hitno delovanje, rizik, pa i političko žrtvovanje manjih vrednosti u cilju zaštite većih.

Sva je prilika da nas zapadni vladari maltene prisiljavaju na skoro potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom. Ali, čini mi se, najviše šta bismo tom (ne)prilikom mogli kako-tako nacionalno i državno stojički podneti – bilo bi da Vučić pristane na uslovno priznanje Kosmeta pod međunarodnim protektoratom i upravom kosovskih Albanaca, uz jake garantije za očuvanje bića srpskog naroda i srpskih duhovnih i materijalnih vrednosti na toj teritoriji. No, oko kompenzacija i detalja za tako nešto treba dalje pregovarati. Bude li nekakav sporazum na kraju krajeva ipak perfektuiran, bilo bi umesno i logično da Aleksandar Vučić odmah podnese obrazloženu – takođe uslovnu! – ostavku na šefovstvo Srbijom.

Time bi on na patriotski oltar – radi iole racionalne i svetle budućnosti otadžbine – stavio sopstveni državni položaj, možda i svoju političku sudbinu. A na sledstvenom narodnom referendumu praktično bi se glasalo i o predmetnom hipotetičkom sporazumu, ali – posredno – i o Vučiću. U paketu. Pa ukoliko odnosni dokument građani ne odobre, njegova ostavka bi bila aktivirana, neopozivo bi stupila na snagu. Tako bi on bar donekle sačuvao svoj obraz, pokazao spremnost da – zbog neuspeha svoje teške misije – predsedničko mesto i ulogu ustupi nekom drugom.

A ako se narečeni dvostrani političko-pravni akt referendumski prihvati – Vučić bi, do daljeg, ostao predsednik Srbije.

Inače, tri su temeljne pretpostavke za izvlačenje Srbije iz postojećeg gliba i magle: 1) slabljenje, pa zatim i (samo)urušavanje trenutno vladajućeg bloka; 2) postepeno uskraćivanje Vučićevoj ekipi inostrane političke i ekonomske podrške, posebno one zapadne – i njeno usmeravanje prema onim političkim grupacijama u Srbiji koji žele i obavezuju se da neguju proverene civilizacijske evropske standarde; 3) jačanje i građanskih i nacionalnih ortodoksnih opozicionih partijskih struktura – i pronalaženje zajedničkih tačaka u cilju smene vlasti.

Da bi se legalno i legitimno izabrali novi predstavnici građana – savesni, smenjivi i odgovorni. Pa da oni onda uspešno vrše poverenu im vlast u javnom interesu, lege artis. Pod geslom „čist i prozračan politički prozor u čvrstom ali ne i krutom pravnom ramu“! Plus – isključivanje satanizovanja i diskriminacije opozicije, svekolikih manjinskih subjekata, nezavisnih medija i civilnog sektora.

Rečju: Vučić mora da prestane da trguje onim što ionako stvarno ne poseduje – našim životima, vremenom, slobodom, državom, Kosmetom i da – bilo da narod na poštenim parlamentarnim izborima dosadašnjoj vladajućoj garnituri ne ukaže većinsko poverenje, bilo da njegova kosmetska politika referendumski doživi definitivni krah – vrati građanima ono što je od njih dobio: svoju javnu funkciju. Da okonča svoj mandat, dajući ostavku na državno poglavarstvo Srbijom (član 117. Ustava).

Autor je redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu