Srbiji nema pravičnog suđenja i u razumnom roku

Doneli smo Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Sl. List SCG-Međunarodni ugovori – 9/2093) ali u Republici Srbiji nema niti pravičnog suđenja niti suđenja u razumnim rokovima. Mi nismo u stanju ni da prepišemo kako treba odredbu čl. 6. ove Konvencije.

U našem zakonu, u čl. 6. koji se odnosi na pravo na pravično suđenje je navedeno:

1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.

2. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.

3. Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:

a) da u najkraćem mogućem roku, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega;

b) da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;

c) da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, da ovu pomoć dobije besplatno kada interesi pravde to zahtevaju;

d) da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega;

e) da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.

Međutim, čl. 6. ove Konvencije glasi:

Pravo na pravično suđenje

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. Presuda se izriče javno, ali se novinari i javnost mogu isključiti s čitavog ili jednog dijela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne sigurnosti u demokratskom društvu, kada to nalažu interesi maloljetnika ili zaštite privatnog života strana u sporu, ili kada to sud smatra izričito neophodnim zato što bi u posebnim okolnostima publicitet mogao nanijeti štetu interesima pravde.

2. Svako ko je optužen za krivično delo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže.

3. Svako ko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava:

a. da odmah, na jeziku koji razumije, bude podrobno obaviješten o prirodi i razlogu optužbe protiv njega;

b. da mu se osiguraju vrijeme i uvjeti neophodni za pripremanje odbrane;

c. da se brani sam ili uz pomoć branioca koga sam izabere ili da, ukoliko ne raspolaže sredstvima da plati branioca, da ga dobije besplatno, kada to nalažu interesi pravde;

d. da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka odbrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoka optužbe;

e. da koristi besplatnu pomoć tumača ukoliko ne razumije ili ne govori jezik koji se koristi na sudu.

Nije isto „pravično i javno suđenje u razumnom roku“ iz ove Konvencije i odredba u našem zakonu ima „pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku“.
Naime, suđenje i rasprava nisu isti termini.

Suđenje: Obuhvata ceo sudski proces, uključujući sve faze: od podnošenja optužnice/podneska, pripremnog roka, rasprave, donošenja presude, pa do pravnih lekova (žalbi). To bi bio sudski postupak. U čl. 6 EKLJP, pravilo je o „pravičnom i javnom suđenju“ – znači pravo na pravičan i sveobuhvatan proces, ne samo na pojedinačni događaj u sudnici.Međutim, rasprava: Odnosi se isključivo na fazu u sudnici gde se iznose dokazi, ispituju svedoci i iznose argumenti stranaka. To je deo suđenja, ali ne obuhvata celu proceduru (npr. prethodnu istragu, žalbeni postupak, izvršenje presude).

Dakle, zakon Republike Srbije koji koristi termin „rasprava“ formalno ograničava pravo na pravičnost i javnost samo tokom jedne faze procesa, dok EKLJP garantuje pravičnost celog postupka. Ako se garantuje samo „rasprava“, država bi mogla tvrditi da je pravo ispunjeno čak i ako su priprema, pravna pomoć, rokovi za odlučivanje i postupci žalbi neadekvatni. EKLJP stavlja naglasak na celokupni sudski proces, uključujući razumnu dužinu suđenja i pravičnost u svim fazama, što je šire od same rasprave. Teško je reći da li je „sabotiranje“ zakona u pitanju. Često se radi o nepreciznom prevođenju ili prilagođavanju Konvencije u domaće zakonodavstvo.

Ipak, ova terminološka razlika može praktično ograničiti prava građana, i u tom smislu se može smatrati propustom ili nedoslednošću u implementaciji međunarodnog prava. „Pravično i javno suđenje“ nije isto što i „pravična i javna rasprava“.

Zakonodavstvo Srbije formalno odstupa od čl. 6 EKLJP. Da bi se u potpunosti poštovao član 6, trebalo bi zameniti termin „rasprava“ sa „suđenje“ i obuhvatiti prava kroz ceo postupak, a ne samo tokom sudskog roka.

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.