Šta bi bilo kada bi Platon učestvovao u savremenim dijalozima o pitanjima koja je prvi postavljao, a koja nas i dalje muče? Po mom mišljenju, imao bi mnogo novih pitanja, uključujući ona o našem pristupu filozofskoj diskusiji, koji sve više poprima filozofske karakteristike.
Platon bi se verovatno uputio u vodeći globalni tehnološki centar, u sedište Gugla u Kaliforniji. Tamo bi se možda upustio u raspravu s nekim softverskim inženjerom o, recimo, tome da li se na etička pitanja može odgovoriti putem „nabavke iz mnoštva“ (eng. crowdsourcing). Verovatno bi mu se dopala ideja o informacionom oblaku, koji je tako apstraktan, tako platonski, te bi zaključio da je Gugl idealno sredstvo da se postignu ogromni naučni i tehnički napreci.
Ali Platon bi se najverovatnije najviše zaprepastio pred svetskim moralnim napretkom. Naposletku, on je verovao da biti „filozof“ znači preuzeti na sebe odgovornosti moralnog reformatora. Ipak, iako je moral bio centralni deo njegovog učenja, mnoge moralne istine koje mi sada uzimamo zdravo za gotovo njemu nikada nisu padale na pamet.
Tako na primer, iako se Platon protivio porobljavanju Grka, on je, kao i svi antički Grci, odobravao porobljavanje „varvara“. Nasuprot tome, danas bi svaka osoba koja nema sklonosti ka filozofiji, lako mogla da objasni zašto je ropstvo pogrešno: „Osoba je osoba. Svačiji život je važan upravo koliko i život nekog drugog.“
Koliko god ovaj zaključak izgledao očigledan, svetu je trebalo hiljadu godina da do njega dođe, a na mnogo načina tek treba da ga potpuno prihvati. Međutim, sada možemo kolektivno da se osvrnemo na naše pretke I zapitamo se kako ni najmoralniji među njima nije uspeo da uvidi da ne treba tako da se ponašaju. Šta je dovelo do ovog napretka?
Platon je smatrao da je moralni napredak u suštini intelektualni proces vođen razumnim argumentima, što je stav koji je podržao veliki broj moralnih filozofa, od Baruha Spinoze i Imanuela Kanta do Džona Rolsa i Pitera Singera. Ipak, mnogi drugi su odbacili autokratiju razuma u ljudskim moralnim životima, slažući se s tvrdnjom Dejvida Hjuma da je „razum sam po sebi potpuno inertan.“ Oni veruju da nijedan čisto apstraktan argument ne može da nas navede da uradimo nešto što ne želimo.
Ako racionalan argument ne može da nas pokrene, šta može? Jedan prost odgovor glasi: emocije.
Moralne emocije, naročito empatija, mogu da ostvare ono što ne može nijedna suva racionalizacija. Što više osećamo, više brinemo i naši motivi su moralniji. Ukratko, jači osećaj empatije podstiče moralni napredak.
S ovom promenom fokusa s razuma na emociju, moralna filozofija sve više ustupa mesto moralnoj psihologiji koja, uključivanjem ideja iz evolutivne biologije, sve više ima da kaže o ljudskoj prirodi i našim moralnim životima. Sve se svodi na prirodnu selekciju.
Moralne emocije kao što je empatija, jesu rezultat slepog rada na prilagođavanju. Mi, ljudska bića, osećamo najveću empatiju prema onima koji imaju najveći broj naših gena – prema našoj deci, roditeljima, braći i sestrama i u opadajućem stepenu prema široj porodici i plemenu. Naša empatija prema njima možda može čak da nas navede na žrtve koje ugrožavaju naš opstanak kao pojedinca, ali koje imaju savršenog smisla, kada je reč o očuvanju naših zajedničkih gena.
Naravno, empatija nije jedini deo naše urođene prirode koja definiše naše ponašanje prema drugima. Zapravo, postoji ubedljivo evolucionističko objašnjenje za ksenofobiju.
Ljudska bića su se razvila od primata koji formiraju zajednice koje sarađuju da bi preživele. S obzirom na očigledne prednosti pristupa većoj teritoriji za okupljanje i lov, autsajderi, naročito oni koji imaju karakteristike koje ih označavaju kao genetski dalekim, tretirani su kao neprijatelji. U tom smislu, pretpostavka „mi nasuprot njima“ od suštinske je važnosti za ljudsku evoluciju i ona i dalje definiše naše interakcije.
Baš kao što se i empatija i ksenofobija mogu objasniti prirodnom selekcijom, i jedno i drugo mogu da menjaju kulturološki faktori.
oralna psihologija ne mora da ispriča celu priču. Nema razloga zbog kojeg ne možemo da posedujemo i moralnu psihologiju i moralnu filozofiju – moralnu psihologiju da objasni zašto je moralni napredak i moguć i bolno spor, a moralnu filozofiju da pojasni šta čini moralni napredak i da nas usmeri na odgovarajući pravac.
Mi smo misleća ljudska bića, a naši geni nisu gospodari naše sudbine.
Autorka je filozofkinja
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
