ilustracija Foto: pixabay / jackmac34

Po mom mišljenju, protesti se moraju nastaviti sve dotle dok sadašnja vlast ne odstupi, odnosno, sve dok Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Milan Krkobabić ne podnesu ostavke.

Aleksandar Vučić treba da podnese ostavku zbog toga što je podelio građane Srbije, dovodeći ih u položaj oštre međusobne konfrontacije: na jednoj strani oni koji ga podržavaju, a na drugoj, kako on kaže, „banda fašistička“! Lepeći ovakvu etiketu na učesnike protesta, on je konačno potvrdio da nije predsednik svih građana Srbije, opredelivši se za vladavinu pomoću konflikata, na principu „zavadi pa vladaj“! To je politika koja nikome nije donela dobro.

A kada je reč o kršenju Ustava, biće dovoljno da kažem sledeće: kada bi u jednoj demokratskoj, pravnoj državi, predsednik države tako često kršio ustav kao što čini Aleksandar Vučić u Srbiji, on bi odavno bio bivši predsednik, jer za njegovu smenu ne bi bili potrebni nikakvi protesti i demonstracije, već samo ustavni sud. Međutim, Ustavni sud Srbije ćuti, jer je Vučić privatizovao državu, a samim tim i sve državne institucije, uključujući i Ustavni sud. Ipak, zahvaljujući višemesečnim građanskim protestima u brojnim gradovima Srbije, taj manipulativni oblik diktature u Srbiji, koji oličava Vučić, nije više na uzlaznoj liniji.

Ivica Dačić treba da podnese ostavku, pre svega, zbog toga što je, zarad „gole vlasti“, napustio levičarske ideje i SPS usmerio na ideologiju „desnog ekstremizma“, što je katastrofalno! I još nešto: možda će Dačiću učesnici protesta oprostiti, ali sigurno neće zaboraviti sledeće reči koje im je uputio na Vučićevom mitingu 19. aprila: „đubre su bili i ostali“!? Je li Dačić svestan karaktera posledica koje ovakve javno izgovorene reči mogu da proizvedu!?

Milan Krkobabić, takođe, treba da podnese ostavku iz razloga što je, radi ličnih interesa, a ne radi navodne opasnosti od bankrotstva države, podržao neustavni Zakon o smanjenju penzija i što se od njega ne može očekivati nikakvo zalaganje da se oduzeto vrati.

Dragi građani, duboko sam uveren da vlast, odnosno Aleksandar Vučić, neće prihvatiti da stupi u dijalog sa organizatorima protesta i predstavnicima opozicije na temu izbornih uslova. Svaki takav dijalog, čak i kad bi ga bilo, ne bi bio uspešan, jer aktuelna vlast nikada neće stvoriti uslove za poštene i demokratske izbore. Upravo tu leže razlozi za nastavak protesta, ali i za bojkot svih izbora koje vlast bude raspisivala, prevremenih ili redovnih, jer sa postojećim izbornim pravilima, uz blokadu elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom, izborni rezultati bi unapred bili poznati. A Vučićeve reči da je „Srbija demokratska država i da se smena vlasti vrši na izborima“ su smešne, iako lepo zvuče, jer je raskorak između verbalnog i stvarnog ogroman i netolerantan.

Kada je reč o opoziciji, mislim da učesnici građanskih protesta treba da nastave saradnju sa liderima legalne političke opozicije, bez obzira na neke opravdane rezerve koje imaju prema njima. Srbija nema drugu opoziciju; ona je takva kakva jeste, a njene pristalice su, kao deo biračkog tela, uključene u građanske proteste. Pokušaj vlasti da tu saradnju razbiju nije uspeo, pa su protesti vrlo brzo dobili svoju političku dimenziju. Pri tome, predstavnici građana koji protestuju treba aktivno da učestvuju u konačnom oblikovanju „ugovora sa narodom“ koji je opozicija ponudila.

Taj „Ugovor“ mora se smatrati uvek „otvorenim“ za nove ideje i predloge. Takav pristup treba imati i kada je reč o ekonomskom i političkom programu, posebno u vezi sa pitanjem rešenja kosmetskog čvora, pogotovo što Vučiću odgovara da se kosmetsko pitanje rešava, ali ne i da se reši, iako je još pre šest godina u Briselu potpisao sporazum sa Albancima da Kosmet nije u pravnim okvirima Srbije. Ali, pod pritiskom ekstremnih srpskih nacionalista, on je nastavio da traži nemoguć kompromis, prkoseći Albancima i moćnim zapadnim silama, predstavljajući se tako kao najveći borac za Kosovo i Metohiju.

Najzad, mislim da nas je dosadašnje iskustvo naučilo da ubuduće stalno imamo na umu činjenicu da vlast koja dođe posle Aleksandra Vučića, a koju bi učesnici protesta podržali, mora odmah da pristupi ostvarivanju datih obećanja i sprovođenju političkog programa. Ako nova vlast to ne bude činila, što se može lako uočiti u relativno kratkom vremenu, mora da uslede, najdalje za godinu ili godinu i po dana novi protesti, koje bi pokrenuli oni koji su toj vlasti ukazali poverenje. Protesti bi tada vrlo brzo postali masovni, jer bi se uključila i opozicija, pa bi se princip smenjivosti vlasti, konačno, primenio i pre isteka mandata. Česta promena vlasti je jedini način da volja građana dođe do izražaja.

Autor je redovni profesor univerziteta

Povezani tekstovi