Traže se i medicinske sestre Foto: EPA-EFE/SASCHA STEINBACHAko ne znate ko je kralj Džulijan, to samo znači da ne možemo da budemo prijatelji. S druge strane, to vas ne sprečava da pročitate ovu kolumnu.
Kralj Džulijan je lik iz animiranog filma „Madagaskar“, kome glas pozajmljuje urnebesni Saša Baron Koen.
On je samoproklamovani kralj lemura na tom ostrvu, bahat i glup u svom postojanju, ali dovoljno vispren da se nametne drugima, i dovoljno samouveren da jedini među njima nosi krunu.
S obzirom na to kako autoritativno deli naredbe ostalim životinjama, i da im priča sa visine, one ga i prihvataju kao kralja i klanjaju mu se bez pogovora, bez imalo sumnje da je ono za šta se predstavlja.
Pre nego što nastavimo dalje sa pričom, da vam se poverim…
Ovog puta sam imao skriveni motiv da napišem kolumnu. Hteo sam da iskoristim ovo parče papira i licenciram termin „Sindrom kralja Džulijana“, da negde u analima medicinskih nauka možda ostane zabeleženo da sam se ja prvi setio tog naziva.
Znam, reći ćete da takav termin već postoji, i da je to zapravo Daning-Krugerov efekat, pojava da neka osoba ima nerealno pozitivnu sliku o svojim sposobnostima i veštinama. Ne, nisu mislili na direktore javnih preduzeća u Srbiji kad su smišljali ovaj naziv…
Radi se o globalnom fenomenu, što predstavlja prvu razliku u odnosu na moj izum.
Na stranu to što smo došli do tačke u civilizacijskom razvoju gde zapravo imamo stručni naziv za ovu pojavu, moj primer se razlikuje još po nečemu.
Moj kralj Džulijan u dubini duše zna da je mediokritet. On dobro zna da nije ekspert ni u čemu, ali je shvatio da će ga drugi slušati, samo ako dovoljno glasno bude pričao, i ako sebi stavi virtuelnu krunu na glavu.
Ideju da termin „Sindrom kralja Džulijana“ licenciram kao svoj imam već duže vreme, ali je postojao jedan problem.
Kardiologija je moja oblast delovanja, a ne psihologija, i nisam znao kako da prevaziđem tu malu nelogičnost…
Sve dok se u medijima nije pojavila „patronažna sestra Melisa“.
Ovo mitsko biće sam prvi put video na Instagram profilu novinarke Ane Mihajlovski (dubok naklon), gde smo poslednjih nedelja mogli da se načitamo svakojakih priča…
Akušersko nasilje u Srbiji je bila inicijalna kapisla za ljude da progovore, jer se prvi put našao neko da ih sasluša, a onda je to pokrenulo lavinu ispovesti pacijenata iz cele Srbije…
Ako biste načuljili uši dok listate njene story-je, u pozadini biste mogli da čujete zvuk urušavanja zdravstvenog sistema u Srbiji.
Poslednji primer Melise, žene koja se godinama lažno predstavlja kao medicinska, odnosno patronažna sestra, novi je nivo horora.
Žena koja odvraća porodilje od državnih institucija, kako bi pribavila novac za sebe, nudeći „vezu“ pri daljem vođenju trudnoće i porođaja…
Žena koja organizuje „Školice za trudnice“, koja javno deli snimke u kojima obučava parove kako da kupaju decu, dakle, dira tuđu decu pod izmišljenim zvanjem medicinskog radnika…
Predstavlja se kao zapošljena u Kliničkom centru, saradnik mnogih privatnih ustanova i sponzora…
Za nadrilekarstvo, za lažno predstavljanje i za prevaru, podsetiću vas, po zakonu sledi i do 8 godina zatvora, kada bi se samo našao neko da ovakve likove zaista i procesuira i osudi.
Iako sada svi peru ruke od nje, postavlja se pitanje kako je uopšte mogla da posećuje porodilišta i zdravstvene ustanove, da organizuje tribine, osnuje humanitarnu organizaciju koju i gradonačelnica Niša reklamira na svom profilu, gostuje u medijima, a da niko ne proveri njeno stručno zvanje?
Na stranu što postoje ljudi koji primaju platu za to…
Jedna radio-stanica ju je uvrstila u takmičenje „Najbolje od Niša“ kao medicinsku sestru, a čak je i RTS intervjuisao pomenutu Melisu…
Postajemo klasičan frik šou, medijski cirkus gde se u program zove samo ono što je viralno, što je opskurno i što ljudi „vole da gledaju“.
I nisu tu samo „njihovi“ mediji problem.
Šta ćemo sa Milicom Zanokticom, koja gostuje po svim mogućim televizijama kao „važan politički akter“, kojoj čak i Olja Bećković daje medijski prostor, iako na izborima nije uspela da pređe već sniženi cenzus od tri odsto, i to u koaliciji sa Dverima.
Zašto bi, zaboga, bilo ko trebalo nju da sluša?
Šta ćemo sa silnim „analitičarima“ koji zauzimaju nacionalnu frekvenciju bez bilo kakvog kvaliteta, ili stručnog pokrića, osim veštine da nepogrešivo prenose ono šta im gazda kaže.
Vratimo se na našu priču… Ili rečima mudrog kralja Džulijana: „Dosta je bilo priče o meni, hajde da sada pričamo o meni.“ Kako ne biste stekli pogrešan utisak da je ovo sa Melisom izolovani fenomen, i da moj izum ne radi…
Novine danas pišu o mladom i perspektivnom direktoru EXPO 2027. koji dobija posao od više milijardi evra bez ikakvog iskustva u velikim infrastrukturnim projektima…
Ne samo što on u tome ne vidi problem, već ide i dalje, i predstavlja se kao profesor na Ekonomskom fakultetu u Strazburu.
A nije.
A možda i jeste, videćemo već kada novinari provere detaljnije te navode, ali ako ga stavite u kontekst vlasnika pečenjare kao direktora najvećeg javnog preduzeća, ili lažnog doktora nauka kao ministra finansija, ili vaterpoliste kao gradonačelnika, pa plagijatora kao guvernerke Narodne banke, keramičara kao ministra… Svi imaju nešto zajedničko.
Svi su oni obukli odela, stavili krune na glavu, i postali su kralj Džulijan.
A narod ih još sluša…
Kada sumiramo ovu priču, zaključak je očigledan. Moram što pre da patentiram termin „Sindrom kralja Džulijana“.
Jer, ako jedna Melisa može godinama da oblači kostim patronažne sestre, mogu i ja valjda da budem psiholog po kome će jedan sindrom dobiti naziv…
Kad već ne mogu da postanem ministar, jer sam očigledno prekvalifikovan za to.
Još večeras radim dopunu svog CV-ja: Dejan Hristov, lekar internista najviših ocena (inače, svi dobijaju 10 na specijalističkom), proslavljeni pisac i kolumnista (napisao samo dve prosečne knjige), regionalna MTV zvezda (ima emitovana dva spota na MTV Adria), stručni konsultant bolnice u Gvadalahari (bio tamo na razmeni studenata mesec dana), specijalni analitičar RTS-a (pojavio se kratko na toj televiziji 3-4 puta), savetnik za nutricionizam pri Ministarstvu zdravlja (ručao jednom u njihovoj kantini)…
Shvatili ste već.
Glasom Saše Baron Koena: „Podići ću ga po uzoru na mene… Da bude zgodan, inteligentan, i pre svega, skroman.“
Zovite me Džulijan… Kralj Džulijan.
Autor je lekar internista iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
