Noću smo krišom krali jorgovane i ruže i kasnije prodavali komšijama koji nas nisu poznavali. Išli na Adu Huju. U tri sata ujutru, još je bio mrak kada smo odlazili na pecanje ispod Pančevačkog mosta. Smrdeli smo na bele crve u teglama. Lovili kedere i bucove. Vraćali se sa puno riba i ceo kraj je te večeri mirisao na ribu.

Iza kuće je bio stadion OKK Beograd, u to vreme najboljeg košarkaškog tima u Jugoslaviji. Badža, ekonom kluba, stizao bi prvi na svom starom biciklu i pumpao lopte. Mi, klinci, imali smo tu čast da stojimo ispod koša kada su trenirali slobodna bacanja i vraćamo lopte Koraću, Gordiću, Siji Nikoliću, Trajku… Koraća pamtim po kapi znoja koja mu je uvek stajala na vrhu nosa i načinom na koji je bacao slobodna bacanja, sa dve ruke odozdo. Pamtim gospodstvo Bore Stankovića, tada trenera. To škripanje patika po betonu i šum mrežice kad lopta uleti u koš ne dodirujući obruč, bez koske, nikada se ne zaboravlja.

Kasnije kao mladići trenirali smo i mi, a ponekad dobijali, u to vreme za nas najodgovorniji zadatak, ručno menjanje brojeva na semaforu.

Uveče, preko leta, gledali smo filmove koji su puštani na belom ispucalom zidu stadiona. Taman da počne film, kad neko viče iz publike: Ne počinji još. Sad će Roska, za minut, samo Voji da da večeru… I Vida dolazi. Boli je noga, a treba sići sa četvrtog sprata.

Kasnije smo na ćošku prepričavali filmove, gledali devojčice i one nas, a nismo znali zašto. Onda su majke počinjale da dozivaju decu: Dragane, vuci se kući, jer znaš koliko je sati? Mićo, LJubiša… Hoćete sestra da dođe po vas? Onda počinje kuknjava: Pustite ih još malo, još deset minuta… Dobro, još deset minuta, a onda ti silazi otac… Otac vojno lice. Ima pištolj.

Igrali smo žmurke, devojčice školice, između dve i četiri vatre, šuge, jelečkinje barjačkinje koga ćete, neka bije neka bije, trule kobile i ko zna još čega sve, ali je fudbal bio uvek na prvom mestu.

Igrali smo dosta i klikera i tada sam počinjao da shvatam neke stvari koje su danas veoma bitne za život pojedinca, a pogotovo za narod i one koji predstavljaju vlast.

Svi smo bili isti. Kao punoglavci. Ošišani do glave u kupaćim gaćama, bosi, rahitični. Klikeri su bili staklenci, olovnjaci, kamenci, gvozdenci…

U susednom paviljonu živeo je jedan koji je bio stariji nekoliko godina od nas. Bio je ogroman. Kao džin. Nosio je pantalone na tregere i svi su ga se bojali i bežali od njega kad se pojavi. Zvali smo ga Meandžija. Da li mu je to bilo pravo prezime ili je neko izmislio, ni dan-danas ne znam.

Zanesemo se u igru. Neka ogromna senka, kao veliki oblak prekrije i nas i rupu i klikere. To je Meandžija stajao iznad. Niko ga nije čuo kada je dolazio. Nas je bilo trojica. Gile, Ćopke i ja. Rekao je tiho, glasom od koga ti se smrzava govno: Mali, daj mi taj kliker… Ne dam. Gile popije čvrgu od koje tri dana ne znaš ni kako se zoveš, ni gde stanuješ. Bilo je tri vrste čvrga. Obična, simplonka i seljačka. E, ta seljačka je bila strava. To se skupi pesnica i malo isturi srednji prst i onda te kresne po glavi ošišanoj na nulericu. I Ćopke i ja nismo hteli da mu damo kliker i prošli smo isto kao i naš drug Gile.

Menjali smo mesta igranja. Jedan je uvek stražario da ne naiđe Meandžija, ali on kao da je iz zemlje izlazio. Meni je glava posle izvesnog vremena bila kao bundeva. Nešto kasnije, nas trojica imali smo glave crvene kao lampioni za Novu godinu. Od tolike količine čvrga počeli smo da tupavimo i postojala je ozbiljna opasnost da budemo prebačeni u pomoćno odeljenje.

Inatili smo se i kurčili i jednom smo pokušali da mu zbrišemo i gađali ga ciglom. Uhvatio nas je u trećem koraku. Bio je ljut i strahovito besan. Čvrge su bile razorne i nismo išli u školu nedelju dana. Nisam spavao te noći. Gledao sam se u ogledalo i razmišljao: Vidi glava na šta ti liči. Otekla, ali ne od pameti… Popiješ čvrge i još ti uzme sve klikere. Ako mu dam jedan, ostaće mi ostali, a i neću imati ovoliku glavu.

I rešio sam jednog dana da mu dam kliker. Prišao mi je i pružio ruku, više nije ništa ni govorio. Ja sam mu stavio u ruku kliker. Bio je iznenađen i krenuo rukom ka mojoj glavi. Zgrčio sam se i očekivao da me pokosi čvrgom, ali on je samo stavio ruku na moju glavu i pomilovao me: Tako je, klinac. Vidiš da možeš da budeš pametan, kad hoćeš.

I od tog dana, ja sam mu uvek davao po jedan kliker. Nešto kasnije više nas nije posećivao, glave su nam povratile svoj normalan izgled i mi smo nastavili da igramo klikere, ali uvek sa nekim strahom da se odnekud ne pojavi Meandžija.

Mnogo je vremena prošlo. Sretnem ga veoma retko. Smanjio se. Teško hoda, sa štapom. Slabije vidi i čuje. Stanem ispred njega, izvadim kliker-staklenac i pružim mu ga. On me pogleda kroz zaprljane naočare i pita tiho: Zašto? Za lekciju koju si me naučio, a i za svaki slučaj.

Nagnem glavu ka njemu, a on me samo malo čvrkne po njoj…

Autor je dramski umetnik