Počev od hipsterskih protesta, u kojima sam i sam učestvovao, koji ni trunčicu rezultata nisu dali, osim jedne opšte konfuzije i dizanja frustracije u mlađanim umovima, pa sve do očekivane letargije u koju je upala ova, kao, kosmopolitska prestonica Balkana.

Naime, naši stari, dobri Beograđani koji se, uzgred, kunu u pokojnog premijera Đinđića i njegovu avangardu, i koji su toliko ponosni na svoja liberalna shvatanju, u jednom omanjem istraživanju Nedeljnika, oni bi između Kosova i Evropske unije, prosto rečeno, izabrali – Kosovo. Konkretnije, istraživanje je rađeno na opštini Stari grad; dakle, u srcu građanske ideje.

Znate, beogradska čaršija je fascinantno zaboravna – uprkos njenoj slobodoumnoj težnji ka čarobnom životu – koliko je ona u svojoj skorijoj prošlosti zapravo bila nema na sva ludila koja su se oko nje dešavala.

Nije Beograd samo jedan spontano-predivni spoj kultura, civilizacija i istorije na dveju reka; naprotiv, on je takođe bio sedište anticivilazacijskih umova, krvožednih umetnika, okultnih intelektualaca i velikosrpskih mislilaca krajem XX stoleća, koji su upravo iz te udobne fotelje prikazivali ostatku sveta kako bi Srbija trebalo, u tom slučaju, da izgleda: ogromna i isključivo srpska.

Da se razumemo, dok je ’91 u Beogradu bio i dalje neuveli procvat rokenrola – JNA je grubijanski gazio Vukovarom, sadistički granatirao Dubrovnik, sa sve paranormalnim formacijama koje su zulumčarile, silovale, palile i pljačkale.

Beograđani su se i posle svega toga zapitkivali što su nam, bože dragi, uvedene sankcije, ali su se pravili da ne znaju, da po Bosni i Hercegovini uveliko vršljaju kojekakve vucibatine i spodobe sa kanibalističkom željom da unište sve što nije srpsko.

Kada je Beograd bezbrižno šenlučio na antiratnom koncertu i pevao: „Mir, brate, mir“, u Prijedoru su ljudi, kao u Hitlerovoj Nemačkoj, nosili beli povez oko ruke, ukoliko nisu bili Srbi.

Takođe se zaboravlja, uprkos najvećoj hiperinflaciji zabeleženoj u istoriji, da su se u Beogradu mirno i bezbrižno slavile slave, đuskalo se uz tadašnje novopečene hitove, nosile zlatne kajle, igralo na krkačama ortaka i, malo-malo, pucalo u vazduh od veselja i milja, sve u svemu, dekadentno se tonulo u provaliju bahatosti; u Sarajevu, koji su Beograđani tako zdušno voleli tokom osamdesetih, više nije bilo dotoka vode, struje, osnovnih namirnica, letelo je sve u paramparčad i bilo na meti krvoločnih artiljeraca i neiživljenih snajperista, tokom svih godina rata.

Na primer, mnogi mladi Beograđani danas ne znaju, a ipak skoknu do njega, kako je samo u jednom danu poginulo 68 ljudi, a preko 200 njih ranjeno, tako što je bila minirana pijaca Markale. Ekvivalent tome bi bio kao kada bi se na Kaleniću to desilo.

Beograđani su se brčkali po adama, bazenima i Budvama, kada je u Srebrenici u roku tri dana pobijeno više hiljada ljudi; ajmo dalje, Beograđani su se, bogo moj, drapali po glavama, šetali po gradu, ispijali kafe i piva, zevali do podne, slušali muziku, gledali Kasandru – kada je sa Kosova proterivano stotine hiljada Albanaca.

Zbog toga Beograd istinski niko ne voli. Zbog njegove autistične uobraženosti. Jer Beograd nema blage veze šta je strah. Osećaj kada se plašiš da li će ti deca sutra biti živa. Da li će u toku noći upasti grupa pijanih manijaka koji će da siluju sve redom.

Beograd ne zna kako izgleda pravi prezir. Kako je kada ne možeš ništa onome, ko se nad tobom mučki iživljava, zbog samo njemu znanih razloga. Kako je kada ne može niko po tom pitanju da ti pomogne. Kako je da ne možeš ni da zavapiš od muke.

Beograd zna samo za svoju zadnjicu, kada mu neko izmakne tu previše udobnu fotelju. Jedino tada drekne kako je ovaj svet nepravedan.

Beograd je bio kukavica. Jer upravo iz njega – kada je bio najpotrebniji, u onim vremenima kada se srljalo ka moralnom blatu – potekla je najglasnija tišina.

Zato, da Beograd ima srce, ne bi „Šetnja za Zorana“ bila tanja nego ikada. Da Beograd ima mozak, on ne bi godinama unazad lupao svoj grad zbog sopstvene nemoći da iskaže nezadovoljstvo nad svojim životom. Ma, da je Beograd zaista grad koji ima dušu, on bi potegao inicijativu među svojim građanima, da se izgradi onaj Memorijalni centar u Batajnici, gde je ležalo stotine mrtvih, u hladnjači prevezenih albanskih muškaraca, žene i dece, zakopanih u duboku jamu; on bi – koliko god nas u ovom gradu ima, bez ikakvih političkih i ideoloških opredeljenja – otišao tamo i klekao na pravdi boga, moleći za spas sopstvenog razuma, kako ne bismo ostali da visimo na stubu srama usled nemogućnosti da se suočimo sa svojim đavolskim odrazom u napuklom ogledalu vremena.

Autor je novinar