Studentska je tajna pregolema

Čujemo i zamerke na račun studenata, u smislu da je došlo vreme za promenu strategije. Dosta ste šetali, gde je peti zahtev? Ali, kao što će studenti na svojim plenumima odlučiti o tome da li su im zahtevi ispunjeni, tako će odlučiti i o eventualnom prestanku sa šetnjama. I to je jedino što je predvidivo u njihovoj strategiji. Sve ostalo je tajna. Tajna je i predstojeći 15. mart u Beogradu. Zasad izgleda kao da imaju sve vreme ovog sveta, kao da su spremni da radi ostvarenja svojih ciljeva žrtvuju godinu svojih studija i potpuno spremni za nove žuljeve.

Svojim šetnjama studenti kao da su preorali zemlju, spremivši je za setvu, ali diskretno poručuju da setvu neće oni obaviti. Nisu nadležni za taj posao. A može i ovako: Srbija je već dugo bolesna. I čeka je ozbiljna hirurška intervencija. Studenti smatraju da ako bi se operacija sada obavila, organizam ne bi izdržao. Zato oni svojim hodočašćima leče zemlju od zla, od strahova, stega i trauma, kako bi u jednom času dovoljno ojačala da izdrži operaciju. U kojoj studenti neće učestvovati. Suviše su mladi i nisu stručni. Da li nam tako nešto poručuju? Kažu da ih isključivo zanima ispunjenje njihovih zahteva i promena sistema. S druge strane, opozicioni političari i analitičari tvrde da promena sistema nije moguća bez promene vlasti, što sigurno sasvim dobro znaju i te mlade, pametne glave, ti naši vojnici bez pušaka, ali ne žele, barem zasad, da o tome javno govore. Ima u tom ćutanju, u toj tajni, nekog mladalačkog šarma i dostojanstva. Zašto je možda dobro što svesno ostaju na margini političke scene? Zato što na taj način trajno postaju korektivni faktor u političkom i društvenom životu. Snažna opomena svakoj budućoj vlasti. I snažan uzor budućim generacijama studenata. A u istoriju su već svakako zakoračili i odatle se neće pomeriti, makar da se sutra vrate u svoje klupe.

Drugo je pitanje da li su oštrim ograđivanjem od opozicionih stranaka čiji su ciljevi identični studentskim, naneli izvesnu štetu ovim organizacijama koje ionako imaju problem sa poverenjem naroda. Ali, možda je ovo udarac koji je opozicija zaslužila zbog svoje dezorijentisanosti i razjedinjenosti, i iz kojeg bi morala nešto da nauči. Zasad ove udarce sportski podnose, a da li će izvući i neku pouku, ostaje da se vidi. Uzgred, treba biti pošten i reći da među opozicionarima ima velikih i iskrenih boraca za demokratiju, a da nijednoj opoziciji nikada nije lako u autoritarnom režimu. Svaki takav režim dobrano se trudi da opoziciju uništi. Osim toga, ovaj naš režim izgleda da polako iz autoritarnog klizi u diktaturu. „Gde su na delu pravna nesigurnost, policijsko zastrašivanje i teror, tu se ljudi povlače u usamljenost, što zapravo i jeste svrha i namera diktatorskih država, jer se one i zasnivaju na okupljanju što nemoćnijih socijalnih jedinki“, piše Jung.

Naši studenti očigledno nisu pristali da budu nemoćne socijalne jedinke. Ujedinili su se, organizovali, blokirali svoje fakultete, a onda i krenuli Srbijom kako bi ohrabrili ostale socijalne jedinke da izađu iz svojih domova. Sad ni one više nisu ni usamljene ni nemoćne. A kada posle mnogo godina iskoračiš iz svog skučenog malog života i oslobodiš se straha, šta drugo da činiš nego da plačeš i grliš tu decu koja nose ljubav i nadu. Nemoćne jedinke ostaju one koje pristaju da ih vlast i dalje trpa u autobuse i vodi na kontramitinge.

Sve u svemu, studenti jesu postali najveća politička snaga u Srbiji, budući da ih 80 posto naroda podržava. NJihova revolucija izmenila je naše nacionalno biće, postali smo bolji ljudi. Malo zatečeni, zbunjeni, razneženi do suza. Neki bi da se toj milini, kako je ovo kolektivno osećanje nazvala jedna psihološkinja, i dalje pasivno prepuštaju, drugi su nestrpljivi da saznaju šta nam sledeće spremaju, treći očekuju „nešto konkretno“. A umesto prepuštanja i očekivanja, trebalo bi delovati. Svako iz svog mikrosveta, u skladu sa svojom savešću, svojim pozivom i sposobnostima. A da je svaki čovek sposoban da pruži doprinos aktuelnoj borbi za promenu – tome su nas studenti već naučili. Neko će to učiniti za govornicom, neko olovkom, neko varjačom, neko samo svojim izlaskom na ulicu.

Za razliku od poteza studenata koji ostaju u sferi tajne, delovanje i pozicije i opozicije manje-više je predvidivo. Opozicija će verovatno nastaviti s pritiscima na vlast kako bi pristala na formiranje prelazne vlade, sa blokadama Narodne skupštine, kao i sa blokadama lokalnih parlamenata, što znači da nam preti nestašica kokošjih jaja, što je malo nezgodno, budući da se bliži Uskrs. Vlast će nastaviti da organizuje razne kontraaktivnosti. Osim kontramitinga i kontrarevolucije možda se može očekivati i kontrašetnja Srbijom. U takvu šetnju krenuće niko drugi nego predsednik, ili „nenadležna institucija“, kako su ga studenti nazvali. Ali, pošto naš predsednik tvrdi da je vrlo vremešna osoba, možda i najstariji čovek u zemlji, nije realno očekivati da ide peške.

U svom romanu „Pseće godine“ Ginter Gras na jednom mestu opisuje Ulicu portešeza. Reč je o Gdanjsku iz osamnaestog veka. U toj ulici „stajale su nosiljke otmenih patricija i dama, taksi onog vremena, pomoću kojih su bez štete po skupocenu odeću mogli da budu preneseni kroz blato i kugu.“ Nije teško zamisliti našu „nenadležnu instituciju“ u takvoj nosiljci, kako je nekoliko njegovih mišićavih lojalista pronosi Srbijom, od grada do grada, od sela do sela, preko planina i dolina, kaljavim drumovima, dok ona maše i čežnjivim pogledom traži bake s korpama punim kiflica i ostalih đakonija. Ali, nema bakica, pa nema ni kiflica. Još ostaje da zamislimo kako vire kroz heklane zavese čekajući da nosiljka nestane iz njihovog vidokruga. Jer, čoveku u nosiljci one više ne veruju. Veruju samo studentima.

Svi znamo da su „bake i deke“ omiljena kategorija našeg predsednika. Doduše, tokom korone beše se ozbiljno na njih naljutio zato što žele u šetnju i zapretio im da groblja neće biti dovoljna da ih prime ako ga ne budu slušali. A onda ih je i naterao da ustaju po noći, kako bi već u zoru stali u red ispred prodavnica. Mnogi od tih ljudi više nisu sa nama.

Studentski edikt, usvojen na protestu u Nišu, 1. marta, u jednom delu govori o dostojanstvu. Kada jednom ova tačka bude ispunjena, da li se onda trajno ukida mogućnost da vlast ikada više ponižava sopstvene građane?

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.