Svi pobedili, narod izgubio

Mafijaški režim je dobio ono što mu je nedostajalo u prethodne dve godine i što je i bio osnovni razlog za prevremeno raspisivanje parlamentarnih izbora – legitimitet.

Pristajanjem na učestvovanje na izborima pod uslovima koji su daleko lošiji nego 2020. godine, opozicija je pristala na igru po Vučićevim taktovima.

Pitanje legitimiteta odluka koje u narednom mandatu donese režim neće moći da se postavi.

Opozicija je pristala da bude dekor u Skupštini i ne treba sumnjati da ćemo gledati četiri godine prekidanja, kažnjavanja, izbacivanja, vređanja i ponižavanja.

Ako misle da će u takvim uslovima imati mogućnost za veću vidljivost i rast podrške, neka se sete da su isto očekivali i u sazivu 2016. godine.

Vučić, s druge strane, ima siguran petogodišnji mandat u kom će se verovatno distancirati od SNS-a, pokušavajući tako da se udalji i od svih zločina i zlodela koja je činio, svaljujući krivicu na „stranku“.

Pokušaće da krivicu za sve loše stvari prebaci na svoje nekadašnje poslušnike, a sebe predstavi kao neku novu snagu koja će biti iznad i izvan dnevnopolitičkim tokova.

Na granici sa zločinom je odluka opozicije da mu je takvu poziciju omogući, oprostivši mu unapred sve pristankom na takmičenje s njim: od Veljka Belivuka i Milana Radoičića, preko Jovanjice i Krušika, do Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana.

Opozicija je pristala da omogući Vučiću i SNS-u legitimno donošenje odluka po pitanju Kosmeta, Republike Srpske, uvođenja sankcija Rusiji.

Biće apsolutno svejedno da li neko iz opozicije glasa protiv ili se uzdrži, Skupština u kojoj Vučićeva koalicija ima apsolutnu većinu će takvu odluku doneti i smatraće se obavezujućom.

To je ono što on nije mogao da uradi u krnjem parlamentu od 2020. godine.

Opozicija je, s druge strane, dobila ono zbog čega je učestvovala na izborima: finansije, ali i poslaničke imunitete i druge povlastice i privilegije koje idu uz mandate.

Svi su zadovoljni. I time se potvrdilo ono o čemu smo ispred pokreta Oslobođenje i ranije govorili: niko od njih nije učestvovao na izborima da bi srušio vladajući režim, već isključivo iz svojih ličnih i partijskih interesa.

Nacionalni interesi nikome nisu bili ni na kraj pameti.

Ispostavilo se tačnim ono što smo, uostalom, svi i znali: nije postojala ama baš nikakva šansa da se pod ovakvim uslovima režim ugrozi, što je i bio principijelni razlog zbog kog naš pokret na ovim lažnim izborima nije učestvovao. Ostalima neka služi na čast što su Vučiću omogućili neometanu četvorogodišnju pljačku, izdaju i ponižavanje.

Mi ostajemo dosledni stavu da se mafija ne može pobediti na izborima i da sa njom nema pregovora.

Neko će reći: „ali postoji šansa za Beograd“.

Možda, ako se poklopi baš mnogo kockica.

I ako niko od ostalih lista ne podrži SNS.

A hoće.

Istina ostaje da u zarobljenoj zemlji nema slobodnih gradova i da će, dok je Beograd „slobodan“, država i dalje nezaustavljivo propadati, biti sistematski uništavana, a iz Srbije odlaziti desetine hiljada ljudi godišnje.

Da li zbog toga neko treba da bude srećan i zadovoljan?

Ja nisam.

Jedini pobednik ovih izbora je prava ideja desnice.

Pokazalo se da će svako ko želi da se bavi politikom u Srbiji, ne vodeći računa o nacionalnom i proruskom raspoloženju srpskog naroda, jednostavno izgubiti.

U uslovima u kojima je ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini „pojela“ kampanju i u kojima je apsolutno opravdano očekivati „đukanovićevski zaokret“ Vučića prema zapadu, došlo je do značajnog i potpuno nepredviđenog rasta partija koje su se predstavljale kao desnica.

One su u kampanji signalizirale da su protiv sankcija Rusiji i za suverenitet Srbije, ali nije im smetao Vučićev režim, niti im je zasmetala činjenica da se izbori ne održavaju na Kosovu i Metohiji.

Naprotiv, učešćem na tim i takvim lažnim izborima, priznali su ih kao potpuno legalne, bez obzira što su u apsolutnoj suprotnosti sa Ustavom Srbije.

I zato je, kao što rekoh na početku, srpski narod najveći gubitnik ovih izbora.

Vučić je o(p)stao na vlasti, opozicija i njeni birači su nezadovoljni rezultatima, a desnicu i dalje na po svega nekoliko procenata drže Vučićevi pioni.

Srbija nastavlja da propada, a nacionalne interese nema ko da brani.

Zato je Srbiji potrebna nova politička snaga na desnici, koja će uspeti da razobliči svu prevrtljivost postojećih, braneći ujedno ustavni poredak Srbije, Kosovo i Metohiju u sastavu naše zemlje, Republiku Srpsku i Dejtonski sporazum, položaj Srba u regionu, ali i odnose s Rusijom.

Zvuči poznato, jer podseća na Dveri, DSS, POKS, Zavetnike i ostale?

Da, ali uz bitnu razliku. Srbiji treba otvoreno anti-Vučićevska desnica, koja za stanje u društvu i državi neće kriviti imaginarne sile ili Gorana Vesića, već onoga ko drži u rukama sve poluge moći: onoga ko je na čelu Jajinačkog klana.

Pokret Oslobođenje spreman je da bude deo takve rodoljubive snage koja će kroz nenasilnu građansku neposlušnost na ulicama zahtevati prelaznu vladu i prve slobodne izbore od 2012. godine.

Autor je predsednik Pokreta Oslobođenje