Foto: Wikipedia/Stevan KragujevićPopravio se donekle Nenad Ž. Petrović u novom tekstu o Titu, posle moje reakcije na njegov prvi tekst. Na samom početku kaže: „Svakome treba priznati ono što jeste dobro. Tako i Josipu Brozu valja priznati da je tokom 1941-1945. godine vodio uglavnom ispravnu politiku, da je bio vođa jednog od najvećih pokretra otpora u Evropi i da je bio na pobedničkoj strani“. Da je malo dublje i ozbiljnije razmislio o tim sopstevnim rečima, Petrović bi verovatno odustao od svega ostalog što je napisao u oba teksta, jer to drugo što je izrekao je u takvoj vrednosnoj nesrazmeri sa citiranim delom, da je potpuno banalizovanje svake rasprave.
Osnovno pitanje koje sam postavio reagujući na tekst Nenada Ž. Petrovića „Tito čovek sa mnogo lica“, je pitanje smisla takvog osvrta na izuzetnu istorijsku ličnost, koja se u istoriju upisala upravo onim što pominje i sam Petrović, a tada i kasnije stekla ogroman ugled u svetu, predvodeći Jugoslaviju koja je i sama imala veliki ugled, svakako veći od bilo koje države nastale njenim raspadom.
Rekao sam da je neprimereno da se na dan godišnjice Titove smrti, na dve i po strane, što sam zamerio i Danasu, umesto podsećanja na značaj ličnosti koja se dokazala u najtežim vremenima, insistira na poznatim, ali nevažnim i novim, ali takođe beznačajnim detaljima iz Titove biografije. Tompusi, viski, žene, različita imena, šetnje u odelu, automobili i ostale trice i kučine, Petroviću su jednako značajne kao i to da je bio „vođa jednog od najvećih pokreta otpora u Evropi“, zapravo ti banalno beznačajni detalji su mu i važniji, jer Tita kao vođu otpora pominje tek u drugom tekstu, posle moje reakcije.
Kao čoveku koji već godinama radi u vojnoj instituciji, Petroviću su dostupni izvori iz kojih iščeprka poneki detalj koji može da ima samo anegdotsku vrednost, ali u naporu da unizi Tita, u tekstu „Prilozi za nove sumnje o Josipu Brzu“ najviše citira samog Tita koji je još pre skoro pedeset godina saopštio neke stvari o sebi. Tako se u „raskrinkavanju“ ove istorijske ličnosti, Petrović poziva na Titovo sopstveno raskrinkavanje, što bi trebalo da bude neko veliko otkriće.
Kaže Petrović da se ne potpisuje kao istoričar, jer je to kompromitovana profesija i daje dovoljno razloga za takav stav.
Jedan od najvažnijih argumenata koji bi trebalo da nam „objektivno“ predstavi Tita, jeste da je on prvo hvalio Staljina, a onda se okrenuo protiv njega, što je detalj koji je odavno poznat i koji se nikako ne može posmatrati van konteksta teških godina u kojima se to događalo. I posle dva teksta nejasno je da li Petrović misli da je trebalo slediti Staljina dosledno do kraja, a ne prevrtljivo se distancirati od njega, pa onda, nekorektno, u odnosu na ostale socijalističke zemlje, imati bolji život sa svoje građane, na čemu autor insistira.
I Goli otok je neizbežan u Petovićevim reminiscencijama, iako je i ovo strašno mesto odavno razjašnjeno i opisano, uz činjenicu da ga niko ne opravdava, ali uz izbegavanje mnogih, pa i Petrovića, da pomenu da je tamo ipak bilo najviše onih koji su bili spremni da širom otvore vrata Staljinovom osvajačkom pohodu na svet socijalizma.
Uspeo je Petrović da me nasmeje pitanjem, valjda upućenim meni: „ako se neko sada zalaže za slobodu medija, a hvali Titovo vreme, neka kaže koliko je tada bilo medija koji nisu bili pod kontrolom vlasti“. Istoričari ponekad zaostanu u istoriji pa ne vide u sadašnjosti ista ili još gora zla koja su se javljala u prošlosti. Bavio sam se analizom i komparacijom delovanja medija i njihovog odnosa prema politici i politike prema medijima u periodu od 1945. do danas, i došao do zapanjujućeg zaključka da je sve tako različito, a tako isto.
Da, tada niko nije smeo da kritikuje doživotnog predsednika i da piše loše o njemu, danas je to moguće, ali Tito je bio u medijima dva-tri puta godišnje, a današnji predsednik toliko na dnevnom nivou. I tada je bilo sukoba sa neistomišljenicima i orkestriranih, sinronizovanih medijskih napada na njih, ali tako često, sa tako niskim, vulgarnim vokalbularom kao danas – nikada. Istoričaru možda može da promakne, ali sociolozima, politikolozima i ostalim obrazovanim posmatračima savremenih prilika je jasno koliko su formalne dopuštenosti kojima se fingira sloboda, samo dokazi hibridnosti sistema.
U jednoj stvari sam saglasan sa Petrovićem: antifašizam i levica nisu jednaki. S tim, što su svi pravi levičari bili i danas su antifašisti, a svi koji nisu levičari nisu i antifašisti. Čerčil je bio antikomunista i antilevičar, mnogi drugi Britanci i Amerikanci takođe, ali su bili antifašisti. Ali je i u Britaniji i SAD bilo onih koji su i te kako simpatisali Hitlera i želeli saradnju sa njim, kao kralj Edvard VIII koji je nateran da abdicira ili Džozef Kenedi, otac predsednika Džona Kenedeija, koji je kao ambasador SAD u Londonu, predlagao saradnju sa Hitlerom, zbog čega je povučen sa dužnosti. Levičari iz celog sveta koji su se sakupili u Španiji od 1936. i svi ostali koji su bili aktivni pred rat i posle njega, bili su antifašisti.
Neće Petrović odavati poštu Brozu, kako kaže na kraju drugog teksta, i ne mora. Hteo je samo sebi da objasni neke stvari, koje bi „i svi kao društvo morali sebi da objasnimo“, piše on. To što sebi objašnjava neke stvari preko novina je malo čudno, pogotovo ono što je drugima jasno. Možda bi kao istoričar mogao da pokuša da objasni izjednačavanje Tita i Draže Mihajlovića u novijoj istoriografiji, pogotovo u udžbenicima istorije za učenike osnovnih i srednjih škola.
Na kraju, šta god Petrović ponudio kao eventualni dalji odgovor meni, ja na to neću odgovarati. Ne želim da zloupotrebljavam stranice Danasa, niti da doprinosim besmislu.
Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
