U nauci nema širokog druma 1

„U nauci nema nekog širokog druma i do njenih sjajnih vrhova može da stigne samo onaj koji se ne strahujući od umora, vere njenim krševitim stazama.“ (akademik Miloje R. Sarić).

Nije retkost da se se u poslednje vreme na univezitetima-fakultetima anagažuju studenti demonstratori – prethodnica budućih univerzitetskih profesora. S pozivom na doživljeno-proživljeno, oslikaću odabir univerzitetskih kadrova u ozračju mentor-saradnik.

Nadam se da neće zvučati akademski neodmereno ako kažem da je svaki profesor presrećan ako može da pomogne mladom čoveku, da se u periodu od jednog semestra okuša u savladavanju tajni naučnoistraživačkog rada, kao demonstrator u nastavi. Iako je period od jednog semestra kratak, da se taj mladi istraživač „testira“ u savladavanju ovih tajni, mišljenja sam, polazeći od narodne izreke: „po jutru se dan poznaje“, da se, ipak, mogu prepoznati kandidati za budući univerzitetski poziv.

Zasluge za njihov (ne)uspeh pripadaju i, profesoru – mentoru, koliko i samom kandidatu. Dodatno, prenošenje stečenog znanja studentima – mladima je najsvetlija odrednica univerzitetskog profesora. Reč je o veoma časnom, ali isuviše odgovornom poslu-zadatku koji ide rame uz rame s državnim patriotizmom i njegovim uklapanjem u regionalne i globalne integracije.

Profesor univerziteta odgovoran je za (ne)obrazovanje brojnih generacija studenata (četrdeset, koliki je njegov radni vek). Za četrdeset godina univerzitetske karijere jednog profesora događaju se brojne promene u: nauci, socioekonomskom okruženju, tehnici-tehnologiji, tako da su (sa)znanja koja posedujemo danas već „zastarela“ za „par dana“.

Dokaza za to ima napretek. Podsetimo se samo činjenice šta se sve promenilo od pada Berlinskog zida do danas. Globalizacija-internacionalizacija multinacionalnih kompanija potpomognuta informaciono-komunikacionim tehnologijama dokida i najveću geografsku udaljenost nacionalnih privreda i poslovno-tehničke saradnje, pogotovo trgovinskih tokova. Reč je o svojevrsnom takmičenju teritorija i uklapanju nacionalnih privreda u globalne tokove.

Imajući ovo u vidu, pred naučnim radnikom-profesorom univerziteta se otvara mnoštvo pitanja-dilema. Kako „uklopiti“ sebe kao mentora, osobu koja je odgovorna pred univerzitetskom javnošću i društvom u celini, u savladavanju tajni naučnoistraživačkog rada, s jedne, i prenošenju znanja u svojstvu mentora mlađim kolegama-saradnicima, s druge strane.

U praksi srećemo, najčešće, dva „modela“ naučnih radnika. Kreativce, naučne perjanice, koje su procesnim postupkom, korak po korak stasali u savladavanju tajni naučnoistraživačkog i pedagoškog rada. S druge strane, imamo one novostasale naučne radnike, koji su se usled letargije svojih profesora – mentora, s jedne, ili, lične gordosti-samozadovoljstva, s druge strane, „otrgli“ od mentora i, po „modelu“ (nauka šumom, a mi drumom), stekli titulu doktor nauka i izabrani u nastavničko zvanje docent, vanredni i redovni profesor.

Njihova, usuđujem se reći, samosvesnost prema nauci je „maglovita“, stešnjena i obavijena gordosti i samozadoljstvom, da ne kažem narcisoidnošću, da im je najdragocenija „referenca“ što su postali profesori univerziteta.

Rizikujući da budem pogrešno shvaćen, po meni, to su društveno neodgovorni naučni radnici-profesori univerziteta koji troše novac poreskih obveznika, ne stvarajući dodatnu vrednost. Nije retkost da se ovaj „model“ univerzitetskog profesora nalazi na odgovornim funkcijama u visokoškolskim institucijama. Njihova istraživačka prepoznatljivost je lobiranje, koje ih kvalifikuje za „menadžere“ – fleksibilne ličnosti koje lako „upravljaju“ konfliktima.

Privodeći kraju osvrt na ovaj segment visokog obrazovanja, ostaje mi da zaključim s onim što je i cilj ovog priloga. Kada je reč o procesu stasavanja-sazrevanja naučnog radnika, mišljenja sam da to mora biti svojevrsni strategijski osmišljen projekat. Projekat evolutivnog tipa, procesno orijentisan od faze izbora demonstratora-saradnika u nastavi do izbora u zvanje redovni profesor.

S druge strane, profesor ima obavezu da saradniku prenese svoja saznanja, podstičući ga da on napravi iskorak, duži od onog kojim je profesor koračao.

Istina, ni uloga profesora – mentora nije laka. Ocenjivati nekog – prosuđivati o njegovim osobinama-kvalitetima je zaista teško. Međutim, ako se sledi akademski bonton – dobra univerzitetska praksa, s jedne, i ako su profesor-saradnik, osobe-ljudi, svesni uloge zbog koje su tu, onda rezultat ne može da izostane.

Autor je profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Nišu

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.