foto FoNet Marko DragoslavićTog jutra više ništa nije bilo isto. Probudili smo se u Srbiji u kojoj je prskanje vodom bilo zabranjeno. Preko noći je to postalo krivično delo.
– Tata, je l’ mogu malo napolje da se igram sa drugarima?
– Ulazi unutra, budalo, i unesi taj pištolj na vodu da ga sakrijemo negde, neću zbog tebe da ležim zatvor.
– Ali samo smo mislili da se malo prskamo vodom, kao što to radimo svake godine, vrućina je napolju…
– Jao bože, kako li te samo napravih tako glupog… Daj mi to oružje ovamo i marš u sobu. Od danas ima da gledaš Pink po tri sata dnevno, da ti se mozak prešteluje na ćacilend logiku. Lakše ćeš da prođeš u životu. Zašto? Zato što te tata voli, eto zašto…
Na bazenima širom Srbije pripadnici policije u plavim kupaćim kostimima patroliraju, spremni da na najmanji znak problema ulete u vodu.
– Gospođo, zamoliću vas da podignete ruke uvis i izađete iz bazena.
– Ali, samo sam se zezala sa drugaricom. Pa nije valjda prskanje vodom toliko opasno…
– Ne bih voleo da budem prinuđen da koristim silu. Još jednom ću vam reći…
– Ma nemojte! Evo, sad ću i vas da uprskam, da vidite da nije ništa strašno…
– Jao, jao! Pojačanje, kod bazena broj dva. Upravo sam isprskan. Osumnjičena nosi žuti bikini, grudi dvojke… Trojke, promenite to, trojke; ne vidim dobro, pogodila me je u oko. Neka me kolica čekaju kod izlaza, sa sve defibrilatorom pored, dve braunile u vene minimum, i zovite ministra zdravlja da helikopterom krene…
Penzioner je dovezao auto na pranje, kao i svakog drugog petka ujutru, kada mu je prišao namrgođeni policajac sa pendrekom u ruci.
– Dobili smo prijavu da ste uprskali nekog vodom.
– Ali, samo sam prao auto, a on je baš tu prolazio…
– Znači, prskanje iz nehata.
– Čekajte, nije valjda dotle došlo…
– Ne raspravljajte se sa mnom, da ne stavim u zapisnik da ste me polili pivom. To je težak prekršaj, za koji mogu dvadesetak vaših prijatelja i rođaka da uhapsim. Dosadilo mi je više da se raspravljam sa vama. Protestujete tu za nekakvu nadstrešnicu, a ovamo zločini prskanjem na svakom koraku. Kao da čitav narod odjednom rešio da prska po naprednjacima… Ko to viče „bukake, bukake“, nemojte da vam dođem tamo, blokaderi nijedni!
Tog jutra jedan ćaci student probudio se okružen pripadnicima specijalne antiterorističke jedinice.
– Čemu sve ovo, ja sam prijatelj…
– Znamo mi čiji ste prijatelj, ali ste počinili težak zločin. Navodno ste isprskali sebe noćas. I to ne vodom.
– Ne znam o čemu pričate. Znam samo da sam sanjao kako mi kolege studenti kliču da sam najbolji, a onda mi je Ana prišla i pomazila po glavi… Onda sam seo u krilo ocu, ovaj, instituciji našoj nadležnoj…
Tog trenutka je ispod prstiju osetio nešto mokro i sluzavo. Dodirnuo je vlažne bokserice i u trenutku se rasvestio.
– Ne, stanite! Nisam namerno. Mislim, to su samo mokri snovi, oni nikoga nisu ubili, zar ne?! Pa, molim vas, ja sam student medicine i znam kako to…
– Slušaj, dečko, nemoj da nam otežavaš situaciju. Evo ti peškir da se obrišeš. Blam nas je dovoljno što ovo moramo da radimo, a čeka nas situacija u crkvi, gde je neki pop prskao svetom vodicom dete…
P.S. Ovoga puta bez završnice. Da i mene ne uhapse.
U Srbiji, leta Gospodnjeg 1984… Ovaj, 2025, izvinite.
Autor je lekar iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
