Postavlja se pitanje zašto je DS preko svog visokog funkcionera najavljivao ukrajinski scenario, kad je očito da je to kontraproduktivno u ovom momentu. Oni su verovatno želeli da plašenjem javnosti pridobiju neke i da utiču na neopredeljene. No očigledno je da je pominjanje ukrajinskog scenarija u momentu dok svi preko TV-a posmatramo prenos haosa na ulicama ukrajinskih gradova i krvave sukobe policije i demonstranata zapravo pogrešno odabrana „stilska figura“. Verovatno su toga i u DS svesni, jer su posle ispada svog funkcionera Stefanovića pokušali da „spuste loptu“ i da ignorišu to što je rečeno. Svakom je jasno da niko ne može dobiti simpatije javnosti ako priziva haos, eksploziju nasilja i podelu zemlje. Otkuda takvi autogolovi kod DS-a?

Oni su svoju kampanju ostrašćeno definisali kao „antivučićevsku“ i da su oni jedina opozicija ovoj vladi. Prvo su krenuli sa optužbama da se stvara autoritarna vlast jednog čoveka. A očigledno je da Srbija želi vladu u kojoj će onaj koji je najviše dobio glasova i koji je najpopularniji preuzme i najviše odgovornosti. Stoga su teze o „opasnoj diktaturi“ koja je tu iza ćoška bile zapravo potpuno promašene i nedelotvorne. Prirodni nastavak te pogrešnog i štetnog političkog vektora je i teza o ukrajinskom scenariju ako Vučić bude formirao vladu. No ubrzo su shvatili da je to tanak led pa su stali sa takvom iracionalnom kampanjom.

Iracionalna je u smislu štete koja ona nanosi demokratama ali i potencijalne štete koju može naneti zemlji. Naime dok ceo svet gleda slike kolapsa ukrajinske države, mnogi su zabrinuti za svoju bezbednost, ili za bezbednost svog novca koji bi da ulažu u biznis u državama istočne Evrope. Takve neodgovorne izjave, kada dođu do domaćih i stranih investitora imaju pogubno dejstvo. Naime, kad se samo spomene haos i bezakonje kapital se seli na neko sigurnije područje. Umesto da političari svojim izjavama umiruju građane i potencijalne investitore zalaganjem za red i pravnu državu u vremenu teške socioekonomske krize, oni ovakvim izjavama mogu doneti samo nove brige, rizike i beg kapitala.

Takođe, umesto da sve političke snage podrže strateške projekte poput „Beograda na vodi“ koji zaista mogu, kad se realizuju, do pokrenu deo privrede naša politička scena je utonula u međusobna optuživanja i sumnjičenja. Srbija je siromašna zemlja i resursima i stručnim ljudima, pa i kada bi se sve valjano skupilo iz svih stranaka i van njih, teško da bi smo mogli ozbiljno krenuti napred bez onih mladih i stručnih koji su otišli u svet. Što je još gore i ono malo ljudskih resursa što je ovde preostalo i što je raspoređeno po strankama nisu u funkciji razvoja, već samo služe ličnim ili klanovskim interesima. Da ne govorimo o neodgovornim izjavama, poput izjava čelnika DS-a koji mogu oterati potencijalne investitore i onemogućiti realizaciju projekata poput „Beograda na vodi“.

Pored toga opasan aspekt takvih najava „obojenih revolucija“ jeste poruka ako mi ne budemo na vlasti desiće se haos i katastrofa. Da li to može da se čita i kao najava učešće delova opozicije u takvom rušilačkom poslu – nije najjasnije. No, dešavanja u regionu a pre svega u Bosni, u kojoj su demonstranti palili institucije pokazuju da je moguće kanalisati proteste u destruktivnom pravcu, iako su oni verovatno započeli kao spontani bunt zbog teške socijalne situacije ugroženih slojeva društva.

Srbiji nije potreban haos u Beogradu, već izgradnja projekata koji donose razvoj poput razvoja IT sektora ili pak realizacija „Beograda na vodi“.