Foto: Stefana Savić (Arhiva)

Taj ministarski ispad zahtevao je osudu kritičke javnosti.

Međutim, sada, ispad u kojem isti ministar potpisnike Univerzitetske podrške 1 od 5 miliona, a čiji je broj u međuvremenu premašio 1.200, naziva „nebitnim imenima“ ne bi trebalo da pobudi drugačiju reakciju sem ignorisanja. Kao, 122. po redosledu, potpisnik peticije Univerzitetska podrška #1 od 5 miliona, ne mogu uopšte da budem unižen ministarskom izjavom, jer bi trebalo da u profesionalno-vrednosnom i građansko-etičkom smislu on bude neko da bih onakvom prozivkom bio unižen ili postiđen.

U društvu razorenih institucija, medijskog prostakluka i političkog nasilja, u kojem su postradali lična čestitost, profesionalna odgovornost i građanska solidarnost, a kritička javnost uništena, regrutuju nas za armiju zaplašenih poslušnika u sistemu jedne političke strahovlade i jeftinog radnog roblja za strane „investitore“ darežljivo dotirane iz naše budžetsko-poreske kase. U okolnostima apsolutističke vlasti jednog čoveka koji svakodnevno i celodnevno krši Ustav i zakone Republike Srbije, čini sve ono što nije u delokrugu njegovih ovlašćenja, nakon što je razvlastio sve institucije, i medijski je sveprisutan i verbalnim nastupima neprestano zlostavlja građane i vređa inteligenciju mislećih ljudi, pitanje je lične, građanske i profesionalne čestitosti da se reaguje javno. Zato sam potpisao Univerzitetsku podršku 1 od 5 miliona.

Kao profesor koji po nastavnom programu uči studente šta jeste kritički duh francuskog prosvetiteljstva i kako su političke slobode osvojene kroz Francusku revoluciju, imam etičku obavezu da postupam u skladu s obrazovnom podukom. Mogu da dam primer, ali ne mogu, i ne treba da podstičem na građansku pobunu. Devedesetih godina studenti su oni koji su bili duša pobune i protesta. Bio sam ponosam što je moj Filološki fakultet u Beogradu bio centar političkih istupa i umetničkih nastupa u protestima od pre četvrt veka. Tada su stvari pokretali studenti, a profesori su se pridruživali. I tada su studenti štrajkovali zbog ratnih dešavanja i zbog izborne krađe. Poslednjih godina, nažalost, studenti su štrajkovali samo oko toga da im se poveća broj ispitnih rokova i da im se smanje ili ukinu školarine, tj. produži rok za završetak studija.

Sada imamo građanski otpor univerzitetskih profesora, a šta je sa studentima? Čudno je delovala vest proteklih dana da će studenti beogradskog Fakulteta političkih nauka da se pridruže protestima. Kao studentu iz 90-ih godina, kada se prirodno podrazumevalo da naša mladost po sebi nosi bunt prema onom što je društvena nepravda i političko nasilje, sada, kada sam profesor, normalno mi je da je kritički pristup trajno deo moje ličnosti i da sam uvek spreman na konstruktivni bunt, ali mi je neprirodno to što mladi ljudi danas nemaju kritički aktivizam i organizovani bunt na fakultetima. Zato, tužno i oporo zvuči vest ili nagoveštaj da će se, eto, i studenti pridružiti građanskom protestu, i svojim profesorima. Stoga, nebitna mi je i sporedna stvar televizijski ispad resornog ministra. Ono što me misaono zaokuplja jeste gde su studenti u svemu ovome što nam se u društvu događa.

Autor je docent na Filozofskom fakultetu u Nišu

Povezani tekstovi