Utisci sa auto-puta: A gde su ljudi?

Krenuo sam sa suprugom izjutra u sedam sati auto-putem. Dan je bio lep, sunčan, i da nije bilo tog tužnog povoda našeg putovanja uživali bismo na putu.

A auto-put?

Do Niša uobičajen, onaj stari. Na nekoliko mesta zbog radova na putu, postoje isključenja na jednu voznu traku iste ili suprotne strane. Auto-put od Niša do Vranja je nov i njime se prvi put vozim. Lep, lepi predeli okolo. Na nekoliko mesta u Grdeličkoj klisuri odroni su rešeni betonskim podziđivanjima, koja imaju vrlo lepu upečatljivu reljefnu strukturu, i kada se ne bi znalo zašto je to rađeno, pomislilo bi se da su to neka arheološka umetnička dela. Ovo govorim u najboljem smislu te reči. Da li je to moglo na neki drugačiji i jeftiniji način da se uradi, to je već neka druga priča.

Ali dve stvari su na mene ostavile tužan utisak.

Prvi se odigrao na odmorištu, kraj auto-puta, blizu Jagodine, gde smo se zaustavili da doručkujemo. Pojeli smo po sendvič i popili čaj iz termos boce. Otišao sam u toalet. Kada sam se vraćao, pored moje supruge je stajao stariji čovek i u ruci držao jedan naš sendvič koji mu je dala Branka. Pomerio se, odvio sendvič i počeo da jede. Bio je normalno obučen, sa kačketom i nije odavao utisak nekog propalog već samo gladnog čoveka. Pošto je on bio udaljen od nas, Branka mi je ispričala da joj je skrušeno prišao, pozdravio je i zamolio da mu da hleba ako ima jer je gladan. Ona mu je dala sendvič i uz to još sto dinara, na šta se on zahvalio.

E, ta slika raskošnog auto-puta i gladnog čoveka na njemu, koji prosi da jede mi se nikako ne uklapa, ali nažalost to je naša današnja stvarnost. Samo što se o auto-putevima govori na sve strane a siromašni i gladni ljudi se ne pominju.

Drugi utisak je broj vozila na putu.

Kao što sam rekao, iz Beograda prema Vranju smo krenuli izjutra u sedam časova i putovanje je trajalo četiri sata a vratili smo se po podne istog dana, kada smo krenuli u 17 časova i do Beograda vozili 3,5 sata. I na tom novoizgrađenom delu auto-puta od Niša do Vranja, koji iznosi oko 110 kilometara, i u odlasku i u povratku nismo sreli više od desetak vozila. Kamiona ni za lek. Od Niša do Beograda je bilo nešto više vozila ali samo nešto malo više, tako da smo na naplatnim rampama bili jedini.

Većim delom pored auto-puta se nalazi stari, asfaltirani put, na kome je bilo mnogo više vozila. Tu sam razumeo da je narod siromašan, pa izbegava da plaća i relativno nisku putarinu.

Na kraju želim da zaključim. Nisu najvažniji auto-putevi. Najvažniji su ljudi, život tih ljudi koji treba da koriste te auto-puteve. Ako nema ljudi, odnosno vozila na tim auto-putevima, onda i ti auto-putevi deluju nekako tužno i sablasno.