Aleksandar Vučić, sa mesta predsednika današnje Srbije, više puta je izjavio da neće da razgovara sa šefovima opozicionih političkih stranaka, ali da hoće da razgovara sa građanima.
Ovo je već viđeno. Viđeno je u Deklaraciji kralja Aleksandra Karađorđevića, od 6. januara 1929, kojom je zavedena poznata Šestojanuarska diktatura.
U Deklaraciji je stajalo: „Najviši narodni i državni interesi i njihova budućnost zapovedaju Mi, da se, i kao Vladalac i kao Sin ove zemlje, obratim neposredno Narodu i da mu otvoreno i iskreno kažem ono što mi u sadašnjem trenutku nalažu Moja savest i Moja ljubav prema Otadžbini. Nastupio je čas kada između Naroda i Kralja ne može i ne sme biti posrednika.“
Rečju, kralj Aleksandar je šestojanuarskom Deklaracijom uklonio posrednika između njega i naroda. Isto je učinio i Aleksandar Vučić uklonivši iz mogućih „razgovora“ Đilasa, Obradovića, Jeremića, objavivši da je spreman da sa građanima razgovara „bez posrednika“.
U demokratijama važi sasvim drugi princip. Šef države, po potrebi, bez ikakve „gadljivosti“, razgovara sa predstavnicima opozicije i mora da ih prihvati kao relevantan politički faktor. Dobar primer za ovo nalazi se kod Engleza, kao naroda koji je izumeo demokratiju.
Naime, kraljica Viktorija je baš bila „gadljiva“ na čuvenog Gledstona. Ona je 1880. „pisala svom ličnom sekretaru da strogo osuđuje nepatriotsko držanje liberalne opozicije, da će trebati vremena dok liberali povrate njeno poverenje… Ali, kako su liberali međutim pobedili na izborima, ona je morala dati im vlast, gledajući samo da iz vlade isključi ljude koji su joj bili lično neprijatni. Ona nije ponudila položaj prvog ministra Gledstonu, nego lordu Haringtonu, i izjavila je želju da se prilikom sastavljanja vlade obiđe, ako je ikako mogućno, ser Čarls Dilk, ozloglašen kao republikanac. Ali, prilike su bile jače od njene volje: mesto Haringtona, Gledston je postao prvi ministar, i u njegovu vladu Dilk je ušao kao državni podsekretar“.
Takođe, ključni, bez ikakve „gadljivosti“, princip demokratije je organsko jedinstvo većine i manjine. Većina bez manjine u demokratiji nije ništa. U tom smislu, čuveni DŽenings (Jennings) je napominjao: „Jedan dozvoljava drugom da vlada, jer drugi dozvoljava prvom da se suprotstavi, a zajedno oni vode svoje partije u delovanju konstitucionalnog mehanizma. ‘Nacionalna’ vlada je istinski nacionalna jer ima Nacionalnu opoziciju i ljudi su slobodni.“
Rečju Karla Fridriha, još jednog velikog teoretičara demokratije, „većina i manjina zajedno predstavljaju narod“. Ako ovo prevedemo na naš slučaj, lako ćemo doći do sledećeg zaključka: parlament u kome nema slobode izražavanja mišljenja, parlament koji je napustila (prava) opozicija, prestao je da bude narodno predstavništvo. Najzad, da bi se jedno izborno telo smatralo narodnim predstavništvom (parlamentom), on mora da bude rezultat slobodnih izbora. To je demokratski aksiom koji su Englezi izrazili u njihovom Bill of rights od 1689. Nastao je pod uticajem levelera koji su tvrdili da je samo narod suveren i da se pravi prenos vlasti od naroda na njegove predstavnike u parlamentu može izvršiti samo putem slobodnih izbora.
Ima jedna antička izreka koja kaže: „Budalama nije učitelj reč, nego nesreća.“ Demokratsku reč, pak, treba učiti, npr. od našeg Slobodana Jovanovića, od Karla Fridriha, od Roberta Dala, a nikako od kralja Aleksandra. (Veber je irelevantna literatura.)
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
