„Vidljiv“ policajac postao „nevidljiv“

Priča počinje prošlog leta u Grčkoj, na letovanju. Sedim u hladu bara na plaži i posmatram ljude. Pažnju mi privlači čovek koga u prvi mah ne mogu da smestim ni u jedan vremenski period života. Gledam i razmišljam. Ne prilazim mu. Ne obraćam mu se. Profesionalna opreznost. Čekam njegovu reakciju.

Posle nekog vremena on me primećuje, prilazi sa srdačnim osmehom i pozdravlja me. Kolega. Policajac. Iz druge države. Sarađivali smo u nekim akcijama. Obradujem se što ga vidim. I, kako to obično biva, krene priča. On govori, ja ćutim. Što više govori, ja sve više ćutim.

„Znam da o meni nisi imao visoko mišljenje i da nisam bio u prvoj postavi odeljenja u kome sam radio, ali trudio sam se…“

Ne odgovaram, ali u sebi potvrđujem njegove reči. Nije se isticao, nije prednjačio u poslu, ali je bio pouzdan. Uvek tu kada treba. Radio je u javnom sektoru, u policiji, na otkrivanju najtežih krivičnih dela – samim tim izložen, vidljiv i jednoj i drugoj strani. Ne zamerite, ali shvatićete zašto to naglašavam.

Sećam se jedne zajedničke akcije i hapšenja u kojoj je bio odmah iza mene. Ne mogu da se setim da li je akcija bila kod nas ili u njihovoj zemlji. Pričom mi budi uspomene. Pozitivne. Dobar čovek. Dobar prijatelj.

A onda – šok.

„Znaš da poslednjih godina radim kao UNDERCOVER.“

Od šoka ne progovaram. Samo ga gledam. Razmišljam brzo i racionalno, analitički, kao i uvek. Prva misao: dobro je što mu nisam prišao ranije. Možda je na zadatku. Mogao sam da ga nehotice razotkrijem. Da mene neko prepozna i poveže. U tom poslu sitnice odlučuju o životu i smrti.

Kamen mi pada sa srca, ali ne zadugo. Razmišljam dalje i lice mi se smrkava. On me gleda, ne razume. „Ti undercover?“ pitam u neverici. Pitanja se sama nameću. Ko je i kako mogao da dozvoli da „vidljiv“ policajac postane „nevidljiv“?

Ti rukovodioci su kompletni idioti. Neznalice. Za zatvor. Da, za zatvor. Tako žrtvovati čoveka. To više nije samo neznanje – to je krivično delo. Sve mu to govorim, kipim od besa. Kažem mu i da je idiot i kreten, ali da mu se divim i poštujem ga do neba. Ne mogu da se pomirim s profesionalnim propustom.

U moje vreme, i u svako normalno vreme, čovek je bio najvažniji. Podsećam ga na kolege koji su izgubili živote u akcijama. Objašnjavam mu šta to znači. Govorim mu da bih suspendovao i kaznio svakog starešinu koji dozvoli da mu radnik izađe na teren neadekvatno opremljen.

Razumem njegov motiv – želju da se dokaže, da pokaže koliko vredi. Sve to razumem i cenim. Ali undercover posao je najopasniji posao u službi. To su godine vežbi, lomovi u glavi, prijateljstva koja se prvo stvaraju, a zatim ruše. To je život na visokoj nozi, stalna opasnost, i pre svega – konspirativnost.

U njegovom slučaju, to nije ispoštovano.

Gledam kroz njega i vidim Službu. I postavljam sebi jedno jedino pitanje: Da li su nas zaslužili oni kojima smo služili?
Just so you know.

Autor je bivši policijski inspektor i diplomata

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.