Vidovdanski penzionerski paket

Onomad je objavljeno, pa više puta ponovljeno, da sledi paket za penzionere koji će ih sigurno obradovati. Naročito one sa manjim penzijama. Paket ćemo „otvoriti“ na skupu SNS-a 28. juna. Neće to biti, kaže predsednik, ni hiljadu ni dve, biće mnogo značajnije.

Da se razumemo, povećanje penzija je više nego potrebno. Prosečna penzija iznosi 485 evra što je tek 45,88 odsto prosečne decembarske plate. Doduše, u martu je porasla na 46,76 odsto prosečne plate, zahvaljujući tome što je martovska prosečna plata pala u odnosu na prošlogodišnju decembarsku. Blizu dve trećine penzija je ispod prosečne, a skoro trećina ispod 35.000 dinara.

E sad, šta je to – značajnije povećanje? Da li je to, recimo 10 odsto u masi, što bi bilo više i od rasta prosečne plate i od rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) i više od zvanične inflacije. Bilo bi to značajno za penzionere sa penzijama ispod proseka, ako bi se masa povećanja znatnije preraspodelila u njihovu korist. Problem je što za povećanje od 10 odsto nema uslova, ako se držimo važećih sistemskih rešenja povećanja penzija.

Podaci o odnosu mase penzija prema BDP-u, sigurno će pokazati da se mora primeniti drugo rešenje iz tzv. švajcarske formule. A to znači da se penzije krajem godine povećaju za pola rasta plata i pola inflacije. Dakle, jedva polovinu prethodnog povećanja penzija, pod pretpostavkom da plate, u najboljem slučaju, porastu osam posto, a inflacija bude četiri odsto. U tom slučaju pola rasta plata i pola inflacije iznose ukupno 6,08 odsto (104 x102 = 106,08). Moguće je da bude i više od šest odsto, ali uz veću inflaciju. Što bi se reklo, dobio na ćupriji izgubio na mostu.

Znači da se položaj penzionera ne može znatnije poboljšati uz striktnu primenu propisanih rešenja, osim uz znatnu preraspodelu mogućeg povećanja u korist penzionera sa manjim penzijama. A to bi bilo grubo kršenje prava na penziju u skladu sa visinom legalne zarade na osnovu koje se određuje visina pojedinačne penzije. Znači, pomoć penzionerima sa malom penzijom da, svakako, ali u okviru socijalne politike, u vidu dodatka koji ne ulazi u iznos penzije.

Kada bi nam ekonomija bila kakvom je zvaničnici prikazuju, delimično rešenje, pored napred pomenutog dodatka, bilo bi podizanje prosečne penzije na, recimo 55 odsto prosečne plate i da posle toga penzije rastu u skladu sa rastom plata, što odgovara činjenici da veza između plate i penzije počinje još prvim danom zaposlenja i socijalnog osiguranja. Tako bi se ustalio odnos između prosečne plate i prosečne penzije. U tom slučaju bi se briga i uloga vlasti svela na kreiranje sistema i razvojne politike za uspešnu ekonomiju, u kojoj bi dobre plate i penzije bile logičan sled.

Ako me neko možda nije dobro razumeo, hoću reći da je kod nas što se penzija tiče, sve postavljeno naglavačke. Čemu uopšte obećanja penzionerima a pogotovu zaposlenima. Ne uvažavaju se iskustva. Obećanje da će prosečna plata krajem 2027. godine biti 1.400 a prosečna penzija 650 evra, više se i ne pominje, a do tada je još više od godinu i po dana.

Veće plate i penzije su posledica bolje ekonomije danas nego juče, a sutra nego danas. To penzioneri znaju, i bili bi sigurno zadovoljniji i spokojniji da vlast nije primorana da im obećava povećanje penzija i smanjenje rashoda u iznosu koji će im biti saopšten na partijskom skupu. Nepotrebnim obećanjima se samo indirektno priznaje da nemamo ekonomiju za održive, logične i ustaljene odnose međuzavisnih ekonomskih kategorija.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.