Više pozorišta, a ne solitera 1Foto: Privatna arhiva

„Ljudi, je l’ ste slobodni? Koliko ste slobodni?“

Ova pitanja u predstavi „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ postavlja glumica novosadskog pozorišta koja tumači lik američke pevačice.

Ona stoji na bini, gleda u mrak, a mi u niškom pozorištu sedimo i gledamo nju. Koliko nas je odgovorilo na ovo pitanje sebi u bradu? Zbog silne slobode valjda. Ili zbog bontona?

Oslobodili su nas glumci do kraja predstave, pa se i zaigralo u publici tog pretposlednjeg dana „Teatra na raskršću“ tokom izvedbe koja je vozila emocije kao Šumaher svojevremeno veliku nagradu Monaka tesnim ulicama Monte Karla.

Da, pozorište oslobađa. U svakom smislu.

Još uvek mladi niški pozorišni festival to i dokazuje. A bogami dokazuje i da je Nišu to falilo. Bilo je pokušaja ranije da se organizuje nešto slično, ali ovakav „Teatar na raskršću“ je potvrdio da mu je baš tu i mesto – u Nišu.

Ne živi grad kao u vreme „Nišvila“, ali svakako diše drugačije. Pluća su punija tih dana. Posebno za ljubitelje teatra.

I tu dolazimo do zadatka koji festival i Narodno pozorište kao organizator moraju sebi da nametnu – proširiti spisak ljubitelja teatra u Nišu.

Dopisati nova imena onih koji će tražiti kartu više za festivalske predstave, ali i za redovni repertoar. Za one koji će sutra puniti i malu scenu pozorišta.

Ne ovu improvizovanu, nego novu malu scenu. Izgraditi i nju. Za one koji će ići i u alternativno pozorište koje će neki novi, talentovani, hrabri i kreativni ljudi pokrenuti u Nišu. Gradu Nišu.

Paralelno sa festivalom u gradu se otvorila i polemika o gradnji solitera i višespratnica. Zgrada sa 15 spratova.

Takvih do sada nije bilo u Nišu. I nekako je od vladajuće većine na sve kritike izgradnje stizalo opravdanje – pa ovo je grad, mora da ima solitere.

Ili postaće grad kada dobije solitere.

Biće to gradovi u gradovima i tako dalje…

Netačno na više nivoa.

Prvo, ovo je već grad i bez solitera, a postaće još veći kada ojača gradski duh koji mu je poslednjih godina urušavan. Razlozi su brojni. I lokalni i globalni, a jedan tekst je malo.

Duh mogu da povrate samo slobodni, kreativni i hrabri. Hedonisti i zaljubljenici u umetnost. Oni koji će voleti i pozorište.

Soliteri na periferiji mu dođu kao ograde u već skučenom i u pojedinim delovima prenaseljenom gradu koji se često guši u sopstvenom dimu. Smogu koji zimi zadihtuje nišku kotlinu.

Šta će da nam oduva dim kada podignemo solitere? I Atina je metropola, a ništa nije više od Akropolja.

Zato hajde prvo da podignemo kulturu. Ona je osnov svega. Sve od nje počinje i sa njom se završava, a kako kaže niški sociolog Đokica Jovanović temeljne promene mogu doći samo iz kulture.

Ne znam zašto i kako i ko je rešio da se toliko ogreši o kulturu, pa je gradonačelnicu Niša Draganu Sotirovski kao turizmološkinju i političku ličnost ubacio u Savet festivala „Teatar na raskršću“, ali iz tog bogohuljenja možda može da se izrodi i nešto dobro.

Možda kultura u ovom „jovanovićevskom“ smislu utiče na nju, pa i ona doživi neki vid katarze i reši da grad podiže, modernizuje i urbanizuje od pozorišta. Pre nego, na primer, sa gradilišta. Zašto da ne?

Konačno da shvatimo da nam treba više pozorišta, a ne solitera.

Da nismo grad samo ako se međusobno otimamo za parking mesto, znojimo u betonu, sa komšijama pijemo kafu preko terase i gušimo u smogu, nego ako smo, kao što reče Dženis Džoplin, i slobodni.

A pozorište oslobađa. Ko ne veruje, neka proba sa nekom predstavom. Ništa ne boli.

Autor je novinar iz Niša.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Više pozorišta, a ne solitera”

  1. A u pozorištima sve puca od kulturnog obrazovanja…i sve više pornografije…Ne šetaj se gola

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.