Radosne vesti su znak da se nada nije ugasila. Jedna od tih vesti jeste saopštenje Izvršnog odbora Srpske akademije nauka i umetnosti da akademik Vladimir Kostić ostaje na čelu ove ustanove.
Akademik Kostić je čuveni neurolog, vrhunski specijalista za Parkinsonovu i Alchajmerovu bolest. Za razliku od prve, ova druga opaka bolest – (a koje bolesti nisu opake?!) – uništava neurone i veze u moždanoj kori. Kao hronično neurodegenerativna bolest – kako ju je opisao još 1906. psihijatar Alojz Alchajmer – uzrokuje gubitak pamćenja i postepeno gasi ljudsku svest o vremenu i prostoru.
Kao predsednik SANU, akademik Kostić je mogao da prepozna društveno – političke pojave, u kojima se uočavaju promene koje su slične simptomima pomenutih bolesti. Čini se, da ga je najviše začudilo to što izvestan broj ljudi, među njima i pojedini akademici, rade iste stvari iznova očekujući, pritom, drukčije vrednovanje i rezultate.
Slavni Albert Ajnštajn je ovakvu vrstu mišljenja i delanja okarakterisao kao ludost!
Pošto je akademik Kostić bio i ostao čist kao Sunce – kako u vremenu koje je prethodilo „dobu blata i krvi“ , tako u vremenu koje je usledilo posle toga doba – mali „ljubičićići“ nisu mogli naći ni trunku materijala koji bi poslužio za ocrnjivanje njegovog lika i ugleda.
Umesto tzv. humoreske „Vojko i Savle“, koja je objavljena 18. januara 1987. godine u „Politici“, počela se haranga protiv akademika Kostića ( Aleksandar Nenadović, koji je uklonjen sa pozicije glavnog urednika „Politike“ u čistki protiv liberala – čija je žrtva bio i najveći srpski državnik u posleratnom periodu Marko Nikezić – tada mi je kazao: „Sada će moći da se kotrljaju i ljudske glave! I retko ko će se zbog toga uzbuđivati“!)
Među učesnicima te harange bio je jedan koji se, uz pomoć nedoličnih metoda, dočepao stana moje bivše profesorke Ružice Primorac, udove generala Rudolfa Primorca!
Ovim povodom, korisno je setiti se pisma akademika Gojka Nikoliša, koji je, povodom tzv. humoreske „Vojko i Savle“ uputio listu „Politika“, i naročito akademika Miroslava Mirka Simića, bivšeg profesora Medicinskog fakulteta, koji je najpre sastavio Apel protiv rata (potpisala su ga 18 akademika) a , zatim, 1995. istupio iz SANU.
Nikoliš je između ostalog rekao da se „oseća postiđenim“ što pripada „Republici, koja na pragu 21. veka ima i svoje kulturno đubrište na kome mogu da niču samo otrovne i smrdljive gljive“. Naveo je, zatim, da je postojao osnov da se obrati sudu, ali se suzdržao jer je znao da „u ovoj zemlji kleveta, uvreda časti i ljudskog dostojanstva nisu više vrednosti kojima bi trebalo da se bave naši sudovi, pretrpani ‘važnijim’ predmetima. Bilo je osnova da se javi i javni tužilac jer je napis „Vojko i Savle“ prouzrokovao ozbiljno uznemiravanje javnosti…“
Gojko Nikoliš je još verovao da će ga, možda, „narod“ razumeti. Zbog toga je otišao u Sava centar gde je bio skup koji su organizovali Srbi iz Hrvatske, koji žive u Beogradu. Ali, na tom skupu od 28. juna 1990. godine, Nikoliša, Srbina iz Sjenička kod Vrginmosta, izviždali su beogradski Srbi iz Hrvatske!
Zajedno sa svojom suprugom Margo, Francuskinjom, napustio je 1992. Beograd.
Umro je 11. jula 1995. godine.
(Ullica Gojka Nikoliša u Zemunu ima šest kuća. U jednoj reportaži o ulicama u Zemunu saopšteno je da žitelji pitaju da to „nije neki radikal kad je Gojko, i zašto se njegovo prezime završava slovom „š“ kad u Srbiji svi poznati imaju prezime „Nikolić“).
Akademik Simić uputio je 1995. godine pismo SANU. U tom svom pismu, između ostalog, kazao je: „Ne želim više da budem u društvu onih koje smatram krivim za zločin protiv mira i čovečnosti, zato što su iznedrili nakazu Miloševića i što su s njim u dosluhu podlo zloupotrebljavajući ugled SANU prvo raspamećivali srpski narod, a zatim ga raspamećenog podstrekivali da otpočne i vodi prljavi i besmisleni rat koji se uglavnom sastojao od porobljavanja, istrebljenja suseda, pljačke i etničkog čišćenja.“
Bivši zatočenik Dahaua, akademik Simić, takođe je napustio Beograd.
Jedna izreka glasi: „Pakao je čekanje bez nade!“
S druge strane, nemački filozof Ernst Bloh je upozoravao da A=A važi u logici. U životu je, dokazivao je Bloh, primaran princip „A još nije A“.
Primer akademika Vladimira Kostića spada takođe u ovaj slučaj i predočava nadu kao budan san.
Autor je književnik
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
