Vučić je ekspozitura ovakvog sveta

Prošla su gotovo dva meseca otkako su naprednjački kerberi pokupili i zapečatili sudbinu dvanaestoro mladih ljudi. Šestoro ih je bačeno u tamnicu, a drugih šest živi van zemlje, jer dobro znaju da u Srbiju ne mogu da se vrate – ne bez opasnosti da ih proguta isti onaj mrak koji je progutao u kucanju ovog teksta profesorku Mariju Vasić, budući da još niko ne zna da li je ta osoba živa. Studenti u blokadi su se možda malo kasno, ali opet nikada dovoljno kasno opasuljili i rekli da je oslobađanje tih ljudi zahtev number one i pitanje svih naših pitanja.

Ova zemlja već odavno ne diše sama, na aparatima je, i to bez nade za reanimaciju. Sve je mrtvo, samo propagandna mašinerija još pumpa privid života u telo koje se odavno raspada. Studentski bunt, koji je pre nekoliko meseci prodrmao temelje, nije izazvao krizu – on je ogolio trulež. Vučićeva kula zla pretvorila je Andrićev venac u pravi Mordor.

Aktivirani su drevni spavači, ubačeni operativci, pušteni virusi sumnje i paranoje među ljude. Sistem uzvraća udarac – preko TV ekrana i po kontramitinzima marširaju zveri: ratni zločinci, masovne i serijske ubice, silovatelji, pedofili, manijaci u mantijama, korumpirane sudije i tužioci, srebroljubni pripadnici akademske zajednice, svakojake mafioze i zlikovci sa dna kace, psihopate s diplomama i bez njih, propali umetnici, državni analitičari i novinari u civilu.

Vučić nije stvorio ovaj sistem – on ga je usavršio, jelte, doter’o ga do nivoa umetnosti. Do trenutka kada više nije potreban ni zakon, ni institucija, ni parlament, već sve što postoji – postoji da bi služilo njemu. I ne njemu kao čoveku, već njemu kao figuri u glomaznom mehanizmu neokolonijalizma.

Jer on nije gospodar, on je samo upravnik logora. Iza njega su vlasnici: multinacionalne korporacije, strane ambasade, bezbednosne agencije, vojno-industrijski kompleksi, globalni fondovi, konglomerati, udruženja i narko karteli.

Svi se naivci pitaju i dalje zašto svet ne reaguje na ova nepočinstva, zašto ne kaže nešto što bi barem odredilo karakter ove vlasti, ali, nažalost, ovaj i ovakav svet uopšte ne vidi taj dublji problem koji se personifikuje u hologramskom avataru Aleksandra Vučića, to samo vidimo – žitelji u ovom kazamatu.

Vlast koja preko svojih gospodara rata šalje oružje za Ukrajinu i koja takođe šalje naoružanje i municiju Izraelu za dalja istrebljenja palestinskog naroda – i više je nego odgovarajuća. Naravno, razjarenost i bahatost srbijanske buržoazije uvek može da napravi problem – kao što se to u ovom trenutku možda dešava – ali to i dalje ne predstavlja neku širu pretnju za ostale.

Tužni su i licemerni vapaji evropskih komesara za puštanjem Dvanaestoro žigosanih, dok se istovremeno u Tirani svi zajedno smeškaju sa našim volšebnikom. Uvek i zauvek bi trebalo ponavljati da Vučić – osim možda u nekim represivnim elementima – nema nikakve veze sa starim krvnikom Miloševićem, te ga međunarodna zajednica nikada neće tako posmatrati, koliko god mi to priželjkivali.

Ova vlast je mutirana metastaza svih prethodnih. To se kalilo po ratištima, razaralo Vukovar, učestvovalo u genocidu u Srebrenici, otvaralo je koncentracione logore za nesrpsko stanovništvo, proterivalo Hrvate iz Vojvodine, a Albance sa Kosova. To se čeličilo i u mirnodopskim vremenima, uspostavljalo krvotok korupcije, uvodilo strani kapital kao vrhovnog boga, lupalo prve temelje neoliberalne pošasti, privatizovalo, prodavalo i otpuštalo sve što je stiglo.

To je ubijalo novinare, političke protivnike, to je preko svojih agencija i firmi ucenjivalo medije, zatvaralo preduzeća, to je otimalo, to je kralo, to se na kraju sve 2012. sakupilo na jedno mesto i, evo nas, trinaest godina vladavine terora najgorih od najgorih.

Zato posmatrači iz Vašingtona, Brisela, Pekinga, Moskve gledaju ovaj horor sa udobne distance, dok god njihov glavni izvođač stabilokratije radi po naređenju – miran Balkan, otvoreni koridori, slobodan protok kapitala – nema razloga za intervenciju. Srbija nije država u njihovim očima, već zona eksploatacije. Iza kulisa, paktovi sa globalnim profiterima – podzemljem kojem je ovo Eldorado za drogu, oružje i belo roblje – ne mogu da se raskinu bez posledica. Mnogi od njih bi možda i pobegli da mogu, ali ovde ulazak košta hiljadu, a izlaz milion.

Bilo kako bilo, Dvanaest žigosanih na simboličan način predstavlja i kraj jedne vladavine koja je počela u krvi Vukovara i Srebrenice, nastavila se kroz mrtva tela novinara, političara i građana, davljenje radničke klase i pretvaranja ove zemlje u kolonijalnu periferiju, da bi na kraju stigla do pada nadstrešnice u Novom Sadu. Više decenija mraka izlazi sada na površinu kao gnoj iz rane koju više niko ne može da prekrije. I da budemo potpuno jasni: Vučić nije neprijatelj sveta, on je njihova ekspozitura.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.