Vučić, ranjena zver

Mislim da i golubovi, i vrapci, i vrane, i labudovi znaju da ova vlast, jel’ tako, neće sići mirno, i da će njihovu vladavinu ulica da reši. Cela čaršija, pobogu, o tome razglaba.

Nije bilo jedne emisije, tribine ili debate, gde se nije razmatralo da li će netko od ovih bliskih gvozdenom tronu, ili pak Gospodar lično smeti da prođu sami ulicom jednog dana.

Društvenim mrežama samo što se nije istopio motor od usijane kritične mase, koja, eto, čeka pravi trenutak da izleti na ulicu i razjuri motkama umočenim u fekalije naprednjačku bagru.

I onda dođe taj tobože dan D, usled najave Aleksandra Vučića da će da uvede policijski čas, gde se podigao narodni ustanak protiv čudovišnosti njegovog carovanja. I svi već znaju kako je to prošlo.

U krvi, pendrecima, hapšenjima, znoju, suzavcima, konjima, džipovima; snimci na internetu su prikazivali posledičnu grozotu dugogodišnjeg terora Srpske napredne stranke.

Međutim, da se ne lažemo, svi smo negde mislili da predsednik Srbije neće ponoviti Miloševićeve greške, tako što će da izvede policiju na narod.

Niko to nije mogao da nasluti, ali takođe niko nije mogao ni da pomisli da će mnoge nežne pahuljice i nadaleko poznate Tviter ličnosti, da pokušaju da se ograde od tih nasilnih protesta.

Odjednom više ne važi da „ćemo da ih jurimo po ulicama“. Ne, to je poetsko izražavanje, misle oni. Ne, mi nismo takvi, kažu oni. Ne, ta deca u prvim redovima su Vučićevi elementi. Ne, mi smo bolji od njih jer stojimo na kraju kolone i prvi bežimo kada krene konjica prema nama, zar ne?

Pobogu, osam godina su ljudi u ovoj zemlji šetkali, đuskali, svirućkali i ispijali pivčuge, tražeći pravdu jednom nedeljno uz EKV, Partibrejkerse i Đorđa Balaševića.

Ne može ta vlast normalno da padne, ako njen poglavnik Aleksandar Vučić kaže: „Da samo znate kako uhapšeni kukaju?“, dok predsednica Vlade Ana Brnabić izgovara da je genocid u Srebrenici bio „nesporazum“.

Dok smo mi utabavali koziju stazicu po centru grada, za to vreme je vlast ratovala protiv svojih građana. Gulila im kožu sa leđa; izbacivala ih iz sopstvenih kuća; bila odgovorna za totalno srozavanje ljudskih života i guranje istih u potpunu bedu; obećavala im kule i gradove, a sebi bahato punila svoje trbušine.

Rehabilitovali su ratne zločince, probudili uspavane aveti iz krvoločne prošlosti, otkopali ratne sekire, i digli bedeme prema svim državama u okolini. Napravili su takvu propagandnu mašineriju koja mučki gazi svakog ko im se nađe na putu.

Stvorili su takvu atmosferu u društvu, gde više niko nikome ne veruje, u kojoj samo oni uspevaju da vladaju. Doveli su radnike i radnice do ivice preživljavanja, prikazujući im da nemaju izbora osim da robuju njima i bliskim im pajtaše.

Da se razumemo, za osam-devet godina ogavne vladavine ljudima su uništili razum, udavili šansu, i silovali svaku moguću veru, da će ovde jednog dana moći da bude bolje.

Nakon svega, ovakvo državno rukovodstvo – koje je za ovih nekoliko godina prikazalo šta znači biti monstrum u mirnodopskom dobu, kroz koju su prodefilovali svakojaki skriveni i neskriveni zlotvori, koja je ostvarila toliko duboke i neraskidive veze sa svetom podzemlja, koja je rasplamsala nacionalistički požar, i učinila sve da između sopstvenih građana napravi provaliju nerazumevanja i netolerancije – ne smemo ni da zamislimo kakvo bi bilo da su ratna vremena.

Ova vlast ne zna šta je dijalog.

Ona ne prepoznaje sedenje ispred Skupštine kao otpor. Jer je ona oličenje zverskog sadizma, koja, kada vidi da se neko ne brani, ona zagrize još jače. Do koske. Dok ne otkine.

Zato je otpor prema policiji ogolio ranjivost i uplašenost zveri. I zato protesti više nikada neće biti isti.

Autor je novinar