Zagina potreba za utopijom

Zaga je želela da sama, svojom rukom, napiše svoju biografiju vođena pitanjima intervjuerke. Prvi put sam se kao urednica i intervjuerka susrela sa rukopisom pisanim rukom. Bila je spremna da odgovori na svako pitanje do granica koje je sama uspostavljala. Družile smo se tokom leta 2000. Suočavala sam se ženom koja je živela feminizam. Udala se kao mlada aktivna skojevka za komunistu Branka Pešića. Rodila je Branu i studirala. Studije su joj bile na prvom mestu. Malo žena iz Zagine generacije je imalo hrabrosti da svoj poziv stavi ispred bračnih i porodičnih obaveza. U biografiji, u poglavlju ‘Kad podvučem crtu’, Zaga kaže: „Imala sam veoma intenzivan i ispunjen život: zanimljivo i srećno detinjstvo, celog života sam radila ono što volim…mnogo sam putovala i upoznala različite kulture i ljude…bila u žiži društvenih zbivanja još od skojevskih dana 1944. do ‘disidentskog perioda’…ni moj emocionalni život nije bio obojen frustracijom…nažalost najmanje sam bila uspešna kao majka jer sam bila ili zauzeta poslom ili odsutna u periodima odrastanja moje ćerke…izgleda da se tolika ‘količina’ zbivanja u mom životu nije mogla sabiti u jednu ličnost.

Kad govori o proterivanju osam profesora sa Filozofskog fakulteta 1975, nijednog trena sebe ne vidi kao žrtvu. Za period progona i suspenzije, kada su sve novine bile pune optužbi na njen i račun njenih kolega,Zaga vezuje predavanja na stranim univerzitetima,gajenje cveća i prijateljevanje u Orašcu na obali Save, pisanje knjiga. Vlastitom invencijom i životnim elanom suprotstavila se nepravdi, bez žuči.

Fascinantna je njena potreba za utopijom – zemljom pravde, jednakosti i solidarnosti. Dok se oni koji su je proganjali odriču svoje prošlosti, ona sa srčanošću skojevke priča o ‘poletu svoje/naše mladosti’.

U nastavi, mirovnom i sindikalnom aktivizmu objašnjavala je „da se robom ili podanikom ne postaje samo zato što su nas porobili ili represijom priterali ‘uza zid’, već stoga što smo na to pristali“. Spremnost da se snose posledice vlastitih izbora je nužna, jer svako poginjanje glave i pristajanje na zapovesti ‘odozgo’ neizbežno vode u ‘begstvo od slobode’ i gubitak ličnog identiteta. O odgovornosti intelektualaca,najobrazovanijeg dela društva kaže: „Potrebna je moralna čvrstina da se izbegnu zavodljiva iskušenja da se bude ‘mesija’ u euforičnim populističkim pokretima kojima mnogi intelektualci ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj i Sloveniji nisu mogli da odole.“