Jednoumlje i profit kao nacionalni interes: Uz nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima

U Obrazloženju nacrta Zakona kaže se da je to odlučeno „na osnovu utvrđenog stanja (urađenih analiza i istraživanja) i kritičkog vrednovanja“, ali istraživanja i analize, a ni kriterijumi vrednovanja nisu predočeni.

Predviđeno je da javni izdavač na osnovu javnog poziva „obrazuje autorski tim za pripremu udžbenika“ koji treba da čine „lica sa integritetom i autoritetom u oblasti za koju su izabrani“ i „recenzentsku komisiju vodeći računa o njihovoj stručnosti i relevantnom iskustvu u oblasti za koju se udžbenik priprema“. Ovi kriterijumi toliko su uopšteni da su praktično nepostojeći, a uslovi za osobe koje će u ime javnog izdavača izabrati autorski tim uopšte nisu navedeni.

Nečiju stručnost, relevantnost iskustva, autoritet i integritet može prepoznati samo neko ko i sam poseduje sve te osobine. Pa i tada, da izbor između više prijavljenih kvalitetnih autorskih timova ne bude posledica ličnih preferencija, potrebni su precizni kriterijumi. Oni ipak ne bi mogli isključiti negativan uticaj unapred garantovanog monopola na izabrane autore prilikom pisanja udžbenika.

Zar ne bi onda bilo bolje izabrati između više ponuđenih rukopisa (naravno, u potpuno transparentnom procesu u kojem bi rukopisi sa pratećim recenzijama i ocenama bili javno dostupni)?

Možda bi se tada ispostavilo da je neki od postojećih, a odbačenih udžbenika, bolji od svih ponuđenih? Svi udžbenici moraju ispuniti „Standarde kvaliteta“ da bi bili odobreni za upotrebu, ali svako ko je školovao decu posle demokratizacije tržišta udžbenika odlično zna da se dva udžbenika koja ispunjavaju te minimalne standarde mogu značajno razlikovati. Da li je upravo ovo argument za to da udžbenik od nacionalnog interesa bude samo jedan i da ga štampa javni izdavač?

„Uvođenje udžbenika od nacionalnog interesa u Zakon ima za cilj očuvanje nacionalnog identiteta, kulturne baštine i jezika. Ovi udžbenici obezbediće jedinstven pristup nastavnim sadržajima koji su od suštinskog značaja za razvoj nacionalne svesti učenika“, kaže se u Obrazloženju nacrta Zakona.

Međutim, sadržaji zavise od programa predmeta (što je posebna i još složenija tema). Na osnovu njih pišu se udžbenici. U čitanci se, tako, nalaze samo oni tekstovi koji su u programu za Srpski jezik i književnost. Ako se iz programa u budućnosti isključi, na primer, pesma „Otadžbina“ Đure Jakšića – ona se neće nalaziti ni u čitanci javnog izdavača. Sve dok je u programu – mora se nalaziti u čitanci svakog izdavača. Dakle, očuvanje kulturne baštine presudno zavisi od sadržaja, a sadržaji uopšte ne zavise od udžbenika.

Zato se u Obrazloženju i govori o „jedinstvenom pristupu“ nastavnim sadržajima: da o „Otadžbini“ svi misle isto. Da li se tako postiže zadati cilj: „razvoj nacionalne svesti učenika“? Naravno da ne. Kada svi misle isto, tada niko ni ne misli.

Naprotiv, upravo bi postojanje nekoliko pristupa pesmi „Otadžbina“ vodilo bogaćenju javne predstave o njoj i, posledično, razvoju nacionalne svesti. Konkurencija među izdavačima motiviše autore da svoje pristupe čine što produbljenijim. Naravno, bitna je i uloga nastavnika i kako on po postojećim udžbenicima radi sa učenicima (što je sasvim druga tema).

Cinično je što se ovakav nacrt Zakona stavlja na javnu raspravu sada kada je nauka na univerzitetima u Srbiji svedena na jedan radni sat dnevno. Nezakonita uredba kojom je to učinjeno doneta je da bi profesorima bile smanjene plate kao kazna za podršku studentima i sredstvo pritiska da se okrenu protiv njih. Takvu uredbu mogli su doneti, a zatim zadržati, samo ministri prosvete i premijeri kojima nije stalo do nauke nego do kontrole. Isto je i sa nacrtom Zakona: njegov pravi cilj je kontrola kroz usađivanje jednoobraznog pogleda na svet učenicima od prvog razreda osnovne škole.

I naravno novac: novi Zakon doneće honorare podobnim autorima, a javnom izdavaču profit koji na tržištu ne može ostvariti.

Kada je u novembru prošle godine pokušala da u srpski akademski prostor uvede ispostave stranih fakulteta kojima ne bi bila potrebna akreditacija i koje bi bile finansirane iz budžeta, vlast nije nimalo brinulo što bi takvo izručivanje državnih univerziteta neregulisanom tržištu izvesno teško pogodilo i nauke koje proučavaju predmete od nacionalnog interesa.

Danas pak te predmete želi da unapredi državnim centralizovanjem udžbenika. Nema u tome nikakve protivrečnosti. U oba slučaja cilj je ograničavanje slobodnog mišljenja uz obezbeđivanje profita onima bliskim vlasti. A nacionalni interes je, po ko zna koji put, krupna reč upotrebljena da se sakrije da se uništava ono što se navodno brani.

Autor je redovni profesor na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.