Foto: Medija centar

Na istu temu je Aleksandar Šapić, koalicioni partner Srpske radikalne stranke, tvitovao – „nije nelogično što ovaj bolesnik sa Novog Zelanda pušta srpske pesme kad smo decenijama u svetu predstavljani kao najgori od najgorih pa se kreten poistovetio“.

Spinovanje Dačića otkriva svu neiskrenost njegovih reči i apsolutni manjak empatije prema muslimanima, jer čak i u ovoj tragediji on nalazi za shodno da pravda nacionalistički terorizam sa fundamentalizmom, apsolutno zanemarujući činjenicu da se radi o apsolutno nevinim žrtvama koje nemaju nikakve veze sa mudžahedinima. Šapić, s druge strane, pokušava da prikrije činjenicu da se „kreten“ nije poistovetio sa navodnom propagandom protiv Srba, već sa rečima srpskog nacionaliste, Ratka Mladića, koji je u centru Srebrenice svojevremeno rekao: „Evo nas, 11. jula 1995. godine, u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednog velikoga praznika srpskog poklanjamo srpskom narodu ovaj grad. I napokon, došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru.“

Kakva je tu propaganda u pitanju, ovo su autentične reči Mladića uoči „strašnog, strašnog zločina“, kako kaže Brnabićka, osporavajući genocid nad Bošnjacima, koji je utvrđen kao takav od strane Međunarodnog suda pravde. Reči pesme „Od Bihaća do Petrovca sela“, koje su u svojoj suštini identične poruci pesme koje su srpski četnici nedavno pevali u Višegradu: „Bit će opet pakao i krvava Drina, evo idu četnici sa srpskih planina“, na nedavnom parastosu Draži Mihailoviću, „ložile“ su Taranta.

Šapić i slični njemu, poistovećujući se sa tom pesmom, naziva je srpskom pesmom, a ta pesma je srpska koliko je „Čavoglave“ od Thompsona hrvatska pesma, i u jednom i u drugom slučaju radi se o nacionalističkim naklapanjima i pozivima u rat protiv drugih naroda.

Tarant i njegov prethodnik Brejvik, koji je ubio 77 ljudi 2011. godine u Norveškoj, nisu inspirisani navodnom propagandom koja je vođena protiv Srba, već tezama i izjavama srpskih nacionalista poput Trifkovića i Mladića, o ugroženosti Srba i „Evropljana“ od strane muslimana. Tarant navodi da se sveti zbog „hrišćanskih žrtava“, te pominje Ebu Akerlund, devojčicu koja je poginula u napadu islamskog fundamentaliste u Stokholmu 2017. godine.

U tom smislu imitira i koristi metodu srpskih nacionalista, kojima je pozivanje na konkretne žrtve srpske nacionalnosti ili kako ih definišu „srpske žrtve“, izgovor i opravdanje za činjenje novih zločina. Ne radi se ni o kakvoj zloupotrebi Srba i njihovih žrtava, već se radi o tome da su srpski nacionalisti i dokazani ratni zločinci uzori nacionalistima na svim stranama sveta koji priželjkuju da se nađu u situaciji u kojoj bi mogli da vrše iste zločine koje su počinili Mladić i njemu slični. U internacionali nacionalista, čiji su Tarant i Brejvik militantno krilo, srpski nacionalisti se doživljavaju kao ideolozi, uzor i prethodnica.

Među imenima koja je naškrabao na svom oružju, Tarant je naveo i ime italijanskog fašiste Luke Trainija, koji je izrešetao imigrante u italijanskom gradu Maćerata 2018. godine, kao i venecijanskog dužda Sebastiana Veniera, koji je porazio Turke kod Lepanta u XVI veku. Međutim, italijanski predsednik Matarela nije evocirao italijanske žrtve u bitkama protiv muslimana, već je bezrezervno osudio ovaj zločin i pokušaj Taranta da „izbriše vekove istorije“ između Veniera i Trainija koji su doveli civilizaciju na stepen poštovanja ljudskih prava, bez obzira na veroispovest, koji je bio nezamisliv u vreme Lazara ili venecijanskog dužda.

Škrabotine Taranta imaju istu suštinu kao i reči Mladića kada govori o osveti Turcima, brisanje vekova istorije radi opravdanja zločina koji je želeo da počini i na kraju koji je i počinio. Zločinci poput Taranta i Brejvika, ugledajući se na Karadžića i Trifkovića, pokušavaju da strovale celokupno čovečanstvo u začarani krug osveta i nasilja zasnovanog na osećanju etničke i verske superiornosti i igrajući se strahovima od drugog, muslimana u Srebrenici ili Christchurchu, koji nisu ljudska bića već reinkarnacije sultana Murata I ili Selima II.

Zvanična Srbija na četničke pesme koje prizivaju nove zločine ili su muzička pratnja zločincu u krvavom pohodu, ne reaguje, ignoriše ih, pokušava da ih sakrije pod zločinima nad Srbima, spinuje nekakvim novim i starim sukobima, a u suštini ispada da ne želi da se distancira od nacionalista i njihovih pokliča. Savez za (veliku) Srbiju, koji pretenduje na opozicioni monopol, ni oglasio se nije povodom zločina na Novom Zelandu, verovatno smatrajući da nije politički uputno da se određuju prema ovom događaju, koji moguće da izaziva podeljena osećanja među njihovim pripadnicima, dakle iz istih razloga zašto ne žele na svojim protestima govornike koje osuđuju nacionalizam.

Narativ o amnestiranju nacionalizma od njegove destruktivne prirode forsira i većina medija, te se tako Tarant i Brejvik opisuju kao ludaci, rasisti ili desničarski ekstremisti. Sudski veštaci su utvrdili da je Brejvik bio apsolutno svestan značaja svog dela i njegovih posledica, dakle krivičnopravno odgovoran, bez obzira što ima narcisoidni poremećaj i manjak empatije, što mu je svojstveno sa psihološkim profilom nacističkih zločinaca.

Činjenica je da se obojica ne izjašnjavaju kao rasisti, već kao nacionalisti, a u srpskoj javnosti se drugačije etiketiraju samo kako bi se eskulpirao nacionalizam kao ideologija, iako je njegova zločinačka priroda u Evropi XX veka dokazana još tokom Nirnberških procesa nacistima.

Zločin, iako počinjen na drugom kraju sveta, evocira traume na devedesete godine prošlog veka kod građana i građanki Srbije, prvenstveno onih bošnjačke nacionalnosti, te time predstavlja posebnu pretnju po bezbednost srpskog društva. Umesto da politički lideri u Srbiji povodom tragedije na Novom Zelandu izraze svoju nedvosmislenu solidarnost sa muslimanima i bezrezervno osude ovaj kao i zločine počinjene nad Bošnjacima od strane srpskih nacionalista tokom poslednje decenije XX veka, njihova pažnja i delovanje bezosećajno ostaje isključivo usmerena na obaranje ili ostanak na vlasti.

Autor je advokat i građanski aktivista

Povezani tekstovi