To sa sobom uvek vuče opadanje samopouzdanja i verovanja u sebe. Ako se uz to bavite javnim poslom, a recimo da je to politika, onda priznavanje greške može da dovede do trajnog gubljenja vašeg autoriteta. Još ako ste toliko sujetni da ne razumete da se svet ne vrti oko vas i vašeg mišljenja, onda priznavanje greške nije sigurno opcija o kojoj uopšte razmišljate.

Deo opozicije u Srbiji i njihovi izvedeni autoriteti se upravo ponašaju tako. I dalje po svaku cenu guraju svoj promašeni način borbe protiv vlasti Srpske napredne stranke, dajući za pravo samo sopstvenom mišljenju, dok se sve ostale ideje u startu odbacuju pod pretnjom da se taj koji koristi neki drugi put u odnosu na njihov može susresti sa izopštavanjem i etiketiranjem.

Danas, kada Beograd očekuju izbori, opet se gura priča koja je u samom startu već poražena, ali to ne brine mnogo one koji se ponašaju kao pred skoro završene predsedničke izbore. Opet se razgovara o nekakvim zajedničkim listama, kandidatima, kolonama. Govori se o partijama kao propalim tekovinama naše mlade demokratije. Naravno, to govore uglavnom oni koji su tek osnovali pokrete, koji se ni po čemu ne razlikuju baš od tih partija. Ali, dobro, ko te pita to sada. Poturaju se priče o nekakvim kandidatima za gradonačelnika, gde se pominju neki penzionisani generali, opet zaštitnici, možda neki treći jer su valjda van partija, pa bi to mogao da bude dobitak. Opet isti ljudi daju izjave tim povodom. Hrabre se građani da uđu u novu kampanju, koja nosi siguran poraz, ali ni to nikoga ne interesuje. Bitno je da se mali krug odabrane beogradske čaršije i dalje čuje, mada je svojim delovanjem toliko unazadio opoziciju da je njihov odnos prema nama kao građanima krajnje ponižavajući i neiskren.

Danas im je Liberalno demokratija partija problem. Pojedinci iz Demokratske stranke, danas podeljene u nekoliko partija i pokreta u pokušaju, traže otklon od LDP-a. Naravno da je svaka pomisao o Koštuničinom sanitarnom otklonu koje je tražio od ljudi iz nekadašnje Demokratske stranke namerna. Isto je to društvo koje i tada i danas nije videlo dalje od sopstvene samozaljubljene ličnosti, i da tako kilavi i tromi uvek traže krivce u nekome drugom. A zašto smo im mi danas krivi? Krivi smo zato što ne pristajemo na njihov način borbe protiv ove vlasti. Oni nemaju ideju, nemaju stav, nemaju mišljenje. Kao zombiji propalih autoriteta kroz javnost šire pogrešan način borbe misleći da su ovo devedesete. Neki koji su tada bili u ministarstvima koje je vodio SPS, valjda žale za propuštenom mladošću, pa nam danas podmeću da su ovo devedesete godine. Ali nisu. Ne obmanjujmo ljude. Od tada do danas sve se promenilo. Svet se promenio. Pre dvadeset godina je sve bilo drugačije, mi smo bili drugačiji, pa je i način borbe bio drugačiji. Ali to za neke ne važi. Zamrznuti u vremenu i prostoru, pričaju o diktaturi, progonu i krađi dok mirno ispijaju svoju kafu u beogradskim kafićima i salonima, pa u pauzi napišu čak i neki tvit. E, to je problem. Nekada se uz korišćenje, recimo, termina „krađa izbora“ nalazila i spremna akcija i reakcija koja iz toga sledi i spremnost da se za to ako treba i glavom plati. Danas pojedinci tako olako troše ove reči, potpuno nedostojni uloge koju im je možda danas istorija namenila. Mada mi se sve više čini da su oni nekome zalutali u ulogu, pa sad ne znaju šta će sa tim.

Liberalno demokratska partija im smeta jer nećemo da budemo deo društva koje ima apsolutno istu politiku kao i Srpska napredna stranka. Zajedno su pokrali referendum o Ustavu, branili Kosovo i Metohiju – malo na ulici, a malo iz Rumunije kad strah uđe u njih. Zajedno su prodavali NIS Rusima, dok i dan-danas sanjaju rusku čizmu, sve se praveći veliki Evropljani. Zajedno su dočekivali Dodika i ohrabrivali ga da od Republike Srpske pravi eksperiment, dok se oni u Beogradu zadovoljno smeškaju i glume patriote. Zajedno su onemogućavali održavanje Parade ponosa, pričajući o bezbednosti, dok su ljudska prava spomenuta tek usput pošto nas možda Evropa nešto oko njih pita. Zajedno su negirali zločine koje su počinile razne vojne i paravojne formacije tokom ratova u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Kosovu i Metohiji. I dugačak je spisak toga što su zajedno radili oni koji danas kažu da su opozicija onima koji im ne daju vlast. Pomešali su se danas i Rodić i Mirković, i Anđus i Janković, i Šutanovac i Boško Obradović, i „Kurir“ i ko zna ko, a samo mi nije jasno šta je to različito u odnosu na njih i „Informer“, Vučića i Vulina, Dačića i Palme? Tu je naš problem i oko toga se mi razlikujemo.

Pokušavaju da nas ospore kao opozicionu partiju, kao kad, recimo, čovek koji je istetovirao reč „Srbija“ na ruci pokušava da te optuži da ti ne voliš svoju zemlju jer tu tetovažu nemaš. Tako oni zamišljaju politiku. Ko nije sa njima on je protiv njih. To mu dođe da „ko ne razume Guču, ne razume Srbiju“. Ili na današnje prevedeno opoziciono: ko nije bar jednom spomenuo LDP u negativnom kontekstu, izgleda da mu Janković neće dati blagoslov.

Autor je član Predsedništva LDP-a