Salve zvižduka, pogrdnih povika i poneka psovka probile su medijski zid javnog servisa, pa su građani imali priliku da vide kako izgledaju i kako se ponašaju zombiji koji su pobegli iz podruma režimskog Imaginarijuma. Ova vlast ima previše kostura u ormanima, ali trenutak za njihovo autovanje nije mogao biti gori.

Na mestu gde je Đorđe Petrović postao Karađorđe nije bio savremeni Vožd, već njegova maketa predsednika Vlade. U predsednikovom prenatrpanom kalendaru nije bilo prostora da se raspored obaveza revidira i da svojim prisustvom ispoštuje dan kada je Srbija dobila prvi Ustav. Važnije je da u jeku svoje predizborne turneje ubedi Srbe da ovaj važeći Ustav još uvek nije ukinuo. Ostavio je da izviždAnu Brnabić drugi ukanale u Marićevića jaruzi.

Ali, ko su ljudi koji su probili zvanični zvučni zid i milionski auditorijum trgli iz lagodnog polusna? Opozicija? Fingirana opozicija? Marginalci? Ekstremisti?

Premijerka nije imala dilemu i brže, jače, bolje etiketirala ih je kao fašiste. Vidno potresena, konsternirana i ljuta blagovremeno je zamenila pripremljen govor nekim od otvorenih pisama svog ružičastog medijskog savetnika. Umerena, digitalna Ana promptno se transformisala u naprednog Hulka koji preti, uzvraća i prkosi. Morala je da imitira neopravdano odsutnog Vožda, koji je u ćesariji glumio lojalnog frajkora.

Ko se zapravo susreo na ovogodišnje Sretenje?

Kada je davne 1963. godine ubijen Džon Kenedi, ispred prostorija Nacije islama novinari su zamolili legendarnog Malkolm Eksa za komentar, zbog kojeg će kasnije biti ukoren i na kraju ekskomuniciran iz bratstva. „Chickens came home to roost!“ odbrusio je vitez crne Amerike. Nastavio je tvrdnjom da je atentat samo posledica atmosfere nasilja koju je stvorio vašingtonski establišment, jer je ubijeni predsednik godinama ostajao nem i slep na zločine u rasističkim južnim državama.

Očigledno je da su svi deo iste papazjanije. Premijerka kao da nije prepoznala obeležja parapolitičke, militantne falange koja je kidisala na nju. „Naši“ su zaista Vaši, gospođo Brnabić. Jer i Vi ste, poput Kenedijeve administracije, bili i nemi i slepi kada su dotični pravili spiskove za odstrel kojima su targetirani „srbomrsci“, „izdajnici“, „strani agenti“. Po čemu se taj njihov spisak razlikuje od naslovnih strana Vaših tabloida? Po čemu se njihov rečnik razlikuje od rečnika Vaših medijskih kerbera?

Pitajte osnivače stranke koja čeka Vašu pristupnicu, da li su smirivali one koji su pevali „spasi Srbiju i ubi se, Borise“, da li su se ogradili od onih koji su nišanili snajperom Tadićev pramen ili su ga poistovećivali sa „ujakom Francetićem“? Danas isti ti Vas diskriminišu zbog seksualne orijentacije i hrvatskog porekla.

Ako je pametna, opozicija neće zagristi ovu golu udicu. Ne treba i ne sme da u zagrljaj primi one koji joj ni politički ni vrednosno ne pripadaju. Za „Njihove“ ne važi krilatica „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“. Ne, oni nikada nisu bili naši, pa ni sada kada ih se režim odriče. Primitivizam i bezobrazluk zamaskiran pozorišnom hrabrošću nije ulaznica za tek i jedva ujedinjenu opoziciju. Mora da postoji selekcija, mora da postoji crvena linija.

Da li onaj ko ne menja stav o SNP „Naši“ indirektno pomaže režimu? Naprotiv. Na incident u Orašcu treba gledati kao na svađu u tuđem dvorištu. To su njihovi beli listići. Dokaz da pacovi prvi napuštaju brod koji je počeo da tone. Oni su odlučili da pobegnu od miševa i Miša, koji su ostali da se o njima snimaju filmovi i da po potrebi glume dežurna režimska strašila. Ko zna koju ulogu su namenili onima kojima je naprasno Vučić postao izdajnik? Te preletačke pacove nikako ne treba puštati u svoju avliju. Štetočine je nemoguće pripitomiti ili promeniti. Oni su po svojoj prirodi izvor i prenosioci zaraze i sa njima nije moguće (iz)boriti se za zdravu Srbiju.

Režim je sveća koja gori sa oba kraja. Desni pol je počeo da se na povišenoj temperaturi topi sve većom brzinom. Opozicija ne treba da lagodno čeka svanuće, iz izgovor da ničija nije gorela do zore. Noć u Srbiji zna da dostigne polarno trajanje. Neophodno je da se roletne podignu, da se prozori širom otvore, da se kuća provetri i da se dahom slobode koji je Srbija najzad udahnula ta sveća konačno ugasi.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke

Povezani tekstovi