Zvonari Svetog Gute

… volim da o „Zvonu“ mislim kao o prvoj iskri potekloj iz Zrenjanina; ne sanjam o iskri koja bi dovela do požara ili eksplozije, to uz moju paorsku prirodu ne ide, bio bih zadovoljan iskrom kojom bi bila upaljena sveća, pa da bokter opet pali jednu po jednu uličnu svetiljku, jer se kod nas zdravo smrklo.

Jesmo li zaslužili ovo?

Kako što svako misli da mu pripada kvalitetnija rodbina, a to svojta isto misli o njemu, tako se i mi zanosimo da nam pripada vladajuća klasa prosvetljenija, čestitija, milosrdnija od ove naše.

Ne smatram da me tlači klasa kakvu zaslužujem, ali ne vidim sebe kao nedužnu žrtvu, prvi ja, kao opunomoćenik za Farkaždin nisam razgovarao čak ni sa svojim dinerima, šta da se radi, trebalo je da ih pitam kao Lenjin što je pitao svoje drugove, pa onda da oni divane sa mlađarijom, i sa svojim bračnim drugaricama, oslanjao sam se na pisanu reč, koja, barem kad o sebi mislim, nije urodila nikakvim plodom, osim što sam na našoj propasti još i zarađivao, ja sam propastni bogataš, a ni danas nisam pametan kako da ta sva izdržavana lica razbaštinimo i razoružamo, ta su se lica i sama isprva čudila kakva ih je počast nezasluženo snašla, bila su spremna da se, kao u komediji zabune, razotkrije ko su zapravo, i šta su, ali su shvatili da nikakvog preispitivanja i nikakve revizije neće biti: „Pa nema boljih od nas, to je očito, to je večito, zaista, kako smo mogli ikada da živimo bez svega ovoga što nam je pravično i zasluženo pripalo!“

Nakon svake ostavinske rasprave – koju oni zovu izborima, gde ja svaki put umrem – ta ista lica još su radosnija i još moćnija, pridružuju im se hiljade idolopoklonika, novoveraca i parazita, dok na živote svih nestranačkih osoba i staleža pada opet noć.

Šta da se radi?

Da se još danas tu gde ste divani, ali da se otud ne razilazite dok ne isplanirate kako će zvonari Svetog Gute ići po kućama, kao što su crkvenjaci išli po snegu da preslišavaju svako dete koje će deklamovati u Svetosavskom domu: da bi vladajuća klasa bila svrgnuta potrebna je mreža živih ljudi, ne moramo to zvati ćelijama, ako nekog ta reč podseća na komunizam, ili na zatvor, odbore isto ne moramo, to imaju i partije, može naša najmanja jedinica da se zove zvonik, ili zeleni zvonik, ZEZ, i ne sme do Prvog maja biti naseobine u kojoj mi nemamo svoje ljude.

Srećno, svaki put nadigrana i stoga potlačena klaso, čiji sam ja naravno tipičan predstavnik, a koji nigde ništa ne predstavljam, kao što i u neizmernom, čudovišnom državnom mehanizmu mene niko živi ne predstavlja.

Autor je kolumnista i delegat Novog Optimizma iz Farkaždina