Foto: EPA-EFE/FRANCIS CHUNG / POOLOvo pitanje naizgled se može posmatrati besmislenim, kada se uzme u obzir činjenica da jedna od trenutno dve najmoćnije zemlje i ekonomije sveta, SAD, pored Kine, i dalje neguje doslovno liberalnu unutrašnju i spoljnu politiku, posebno ekonomsku politiku. Ta politika opet u krajnjoj liniji teži maksimalnom profitu, bez obzira na današnje promenjene uslove poslovanja na svetskom tržištu i promenjenih realnih odnosa snaga najvažnijih igrača na tom tržištu.
Međutim, praksa poželjne dominacije u današnjim uslovima svetske politike i ekonomije jednostavno više nije moguća, posebno u uslovima kada taj isti Tramp neočekivano uvodi neopravdano i nerealno visoke carine na uvoz skoro svih zemalja sveta, a posebno onih do sada najjačih ekonomskih sila i pre svega i najvažnijih partnera samih SAD.
Takve drastične mere upravo onemogućuju dalji razvoj. Ne samo svetske trgovine, nego i svetske privrede u celini, s tim da će, po svemu sudeći, od svega toga najviše biti pogođena upravo američka ekonomija. Možda i nesvesno, Tramp time koči i ukupan dalji progres ukupne svetske privrede. S druge strane, čak i paradoksalno, sve to može da bude korisno za sâm opstanak naše planete, pre svega sa aspektra izuzetno opasnih klimatskih promena na Zemlji…
Realno gledajući, svetska privreda je već ušla u fazu ozbiljne stagnacije (sem možda onog njenog dela koji se bavi sve većom trkom u naoružanju). Mnoge nacionalne ekonomije ušle su u fazu stagnacije, odnosno ozbiljne recesije. Među njima se, od onih najrazvijenijih, posebno ističu privrede SAD i Nemačke, sa neizbežnim skorim negativnim uticajem i na ostale zemlje, prvenstveno njihove najvažnije ekonomske partnere, a zatim, u smislu moguće dalje lavine tih uticaja, i na veći deo ukupne svetske ekonomije.
U prilog pitanju iz naslova ipak vidim nekoliko činjenica. Pre svega, setimo se da je Tramp, još uoči svog prvog predsedničkg mandata, obećavao svojim biračima da će izuzetno ozbiljno preduzeti mere potrebne za oživljavanje onog dela američke privrede, koji je bio u krizi i imao veliki udeo u nezaposlenosti ljudi, upravo u tim sektorima koji zapošljavaju najveći broj Amerikanaca sa prosečnim pa i nižim stepenom obrazovanja.
Radi se o radnicima u oblastima rudarstva, crne i obojene metalurgije, teškog drumskog transporta i drugima, npr. u sektorima tekstila, odeće, obuće … dok su i nekada izuzetno moćni njihovi sindikati sada uglavnom izgubili moć, a takvi radnici su se postepeno prebacivali u sektor usluga, manje plaćen i nesiguran posao.
Sa druge strane, naglo razvijajući sektor IT usluga, zahtevao je obrazovanu radnu snagu, koje nije mogla da nadomesti ukupan problem globalnog tržišta radne snage. Ukupna ponuda radne snage nije mogla da bude zadovoljena tim neočekivano brzim razvojem tehnoloških inovacija.
Time je došlo do pomenute ukupne recesije u američkoj privredi. S druge strane, IT sektor je postao toliko moćan, da su ne samo prve dve svetske ekonomije, kineska i američka, nego i većina ostalih, pre svega onih planetarno značajnih, sve viže prelazile na poizvodnju ideja i novih tehnologija, na račun sve ozbiljnijeg zaostajanja proizvodnje materijalnih dobara.
Upravo te dramatične promene na planu globalne, svetske ekonomije, kriju u sebi možda taj odlučujući pozitivan faktor, koji će, ako ljudi budu pametni, okrenuti točak istorije današnjeg čovečanstva u jedino pravom smeru. Taj smer znači sve manji rast proizvodnje materijalnih dobara, koja još uvek ugrožavaju opstanak naše planete, odnosno njene dragocene resurse: čistu pitku vodu, čist vazduh i zdravu hranu…
A pre svega, zaustavljanje opasnih klimatski promena. Sve u svemu, možda je sve izloženo i pravi odgovor na pitanje: da li ćemo na taj način uspeti da sebi, svojoj deci i budućim generacijama ove naše još uvek prelepe Plave planete, obezbedimo opstanak, njoj i nama svima?
Mladen Obradović, Beograd
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
