Ateizam i teizam kao oblici vere

Iako komunističku revoluciju tretira kao nešto što je od sveta napravilo klanicu, čini se da Dikić prihvata Marksovu tezu o odnosu „baze“ (način proizvodnje) i nadgradnje (pravo, politika, nauka, kultura, religija), pri čemu je nadgradnja, u osnovi, samo pojavni oblik „baze“ kao suštine. Pošto on u svom poslednjem tekstu uglavnom razmatra problem religije, pomenuti Marksov postulat, prema kojem Dikić ispoljava afirmativan stav, implicirao bi da će zahvaljujući razvoju proizvodnih snaga u liku tehnologije, uticaj religije u društvu sve više slabiti i na kraju iščeznuti.

Međutim, takav pristup religiji po kojem je ona sekundarna stvar, koja nema svoje autohtone izvore, demantovao je, između ostalog, razvoj situacije u zemlji koja je već dugo u ekonomsko-tehnološkom smislu najrazvijenija, u Americi.

Naime, prema podacima međunarodnih institucija koje se bave istraživanjem rasprostranjenosti religije u savremenim zemljama, proizilazi da Amerika spada u najreligioznije zemlje sveta.

O tome svedoči i činjenica da se nijedan od dosadašnjih američkih predsednika nije izjašnjavao kao ateista i da su svi njeni predsednici polagali zakletvu nad Biblijom; isto tako, prema rezultatima istraživanja američkog javnog mnenja, predsednički kandidat koji bi se u predizbornoj kampanji izjašnjavao kao ateista, mogao bi u najboljem slučaju da dobije 5 odsto glasova od ukupne biračke populacije.

Naš autor svoj radikalno nekritički odnos prema hrišćanstvu ispoljava na različite načine. Kao prvo, on mnogoboštvo (paganizam) tretira kao daleko tolerantnije od monoteističkih religija.

Ali on pri tome gubi iz vida da je politeizam nastao u antičkim polisima, pri čemu je antagonizam između njih postojao i zbog toga što je svaki starogrčki polis imao vlastite bogove koji su bili suprotstavljeni bogovima drugih polisa. Svi građani grčkog grada-države imali su zakonom nametnutu obavezu da ispoljavaju poštovanje svojim bogovima na zakonom propisane načine.

U okolnostima rata između polisa, njihovi bogovi su se tretirali kao bogovi rata, tako da su tadašnji ratnici strogo vodili računa da druga strana ne zarobi njihove bogove.

Hitler i nacisti su odbacivali hrišćanstvo jer su imali afirmativan odnos prema paganstvu, pošto ono u svojoj žudnji za samopotvrđivanjem nije ispoljavalo nikakvu grižu savest ukoliko bi to samopotvrđivanje zahtevalo ispoljavanje krajnje surovosti prema onome što stoji na putu njegove realizacije.

Poznato je da je Hitlerova omladina pevala ovu pesmu: „MI smo radosna Hitlerova mladež, nama ne treba nikakva hrišćanska vrlina, naš vođa je naš spasilac, papa i rabin su iščezli, želimo da ponovo budemo pagani.“

Niče eksplicitno ističe da je pri „odbacivanju Boga, samo moralni (dakle hrišćanski) Bog odbačen“.

U skladu sa tim, on se priklanjao paganizmu kao religiji koju samo jaki i moćni mogu izdržati, tj. oni koji se „vraćaju nevinoj savesti zveri, kao ushićena čudovišta koja iz niza ubistava, spaljivanja, oskrnavljenja i mučenja izranjaju s obesnošću i nepomućenim spokojstvom, kao da je učinjen kakav đački nestašluk…“

Aleksandar Dikić iskazuje slaganje sa sa Frojdovim tezama da je religija puka iluzija koja će iščeznuti sa odrastanjem čovečanstva uz pomoć razvoja nauke koja će dokazati neodrživost religijskih fantazija. S tim u vezi, on odobrava Frojdovu tezu da je religija prisilna neuroza nastala iz Edipovog kompleksa.

No, Frojdov stav da religiozni ljudi, kao i neurotični ljudi, veruju u iracionalne stvari, suočava se sa nepremostvim teškoćama, i po onima koji su njegove pristalice i po onima koji su njegovi kritičari.

Naime, tip opsesivne neuroze koji je otkrila psihoanaliza pojavljuje se uglavnom u individualnoj osobi; dok tip opsesivne neuroze viđen u religiji zahvata čitave kulture.

Ako se ovo ima u vidu, postavlja se pitanje, kakvog osnova imamo da pretpostavimo da je čitava istorija Jevreja saobrazna obrascu jedne poremećene ličnosti?

Ili da li statistički podatak da bi najviše 5 odsto Amerikanaca glasalo za ateistički nastrojenog predsedničkog kandidata svedoči o tome da je 95 odsto američkih birača neurotično ili ne-razumno, iracionalno? Frojd je bio svakako ingeniozna ličnost, ali njegove stavove o poreklu religije danas marginalni broj naučnika, teoretičara i filozofa podržava.

To važi i za sve koncepcije koje nauci pripisuju potencijalno neograničenu saznajnu moć – moć da razreši sva moguća pitanja u vezi sa enigmom sveta.

Jer, naprosto postoje pitanja, na koja se, u principu, ne može dati definitivan odgovor. Recimo, zašto uopšte nešto, a ne naprosto ništa; tzv. problem prvog pokretača i slično.

Do sada, sasvim sigurno još niko nije na racionalan način dokazao niti opovrgao postojanje Boga; štaviše, daleko jače argumente imaju oni koji tvrde da će ta dilema ostati zauvek otvorena.

Zato odnos prema Bogu nije niti može biti naučno pitanje. Pitanje da li Bog postoji ili ne naprosto je stvar vere.

Drugim rečima, ateisti veruju da Bog ne postoji, dok teisti veruju da postoji, pri čemu obe strane imaju na to legitimno pravo.

Dakle i jedni i drugi su vernici samo različitog tipa. Samo na osnovu takvog postavljanja stvari, može se stvoriti odnos tolerancije između obe ove strane. I ateistički i teistički fanatizam nisu primereni liberalizovanim, civilizovanim kulturama.

Dikić u svom tekstu navodi samo negativne strane koje je hrišćanstvo tokom istorije ispoljilo, ali on previđa da je hrišćanstvo vera koja je prva u ljudskoj istoriji izjednačila sve ljude na zemlji pred Bogom, bez obzira na njihovu rasnu, nacionalnu, kulturološku, ideološku pripadnost.

Od jednakosti pred Bogom samo je jedan korak do principa kojim se uspostavlja jednakost svih ljudi pred zakonom.

To je veliko istorijsko dostignuće na koje je ukazivao veliki broj liberalno nastrojenih mislilaca, bilo onih koji su teistički bilo onih koji su neteistički orijentisani.

U ove poslednje spada i moja malenkost. Pre hrišćanstva pojam čovečanstva nije uopšte postojao.

Ima despota različitog tipa.

Komunistički despoti su nastojali da uspostave ateističku državu, te su bar u početnom periodu rušili crkve i vršili egzekucije nad sveštenicima.

Naši ovdašnji despoti – mislim na Vučića i Đukanovića, svesni da Crkva ima veliki uticaj na glasače, teže da je potčine, služeći se raznovrsnim manipulativnim sredstvima i represivnim pretnjama.

U svojoj nezasitoj volji za moć, oni su faktički glavna prepreka ostvarivanju principa odvojenosti države od crkve.

U takvim režimima je nemoguća simfonija između svetovnih i crkvenih vlasti.

Pri svemu tome, ne zagovaram nekritički odnos prema svemu što se dešava u verskoj sferi; ali jedno je kritika, a sasvim drugo generalna demonizacija pravoslavlja kao pravoslavlja.

To je, makar samo nesvesni, povratak u komunistička vremena u kojima su ateisti religiju tumačili kao emanaciju primitivne zatucanosti i mračnog vilajeta neprosvećenosti.

Autor, kao pisac brojnih filozofskih knjiga, po ličnom uverenju je agnostik