Moralni staljinizam Milovih pristalica 1

Sekulovićeva reakcija na tekst o hegemoniji beogradske elite nedvosmisleno potkrepljuje tvrdnju o potrebi da se iz Srbije interveniše u političke procese u Crnoj Gori.

Zašto me ne čudi što sam optužen da sam prikriveni srpski kleronacionalista potpuno je razumljivo ukoliko se shvati logika koju pomenuti autor primenjuje.

Većinski vlasnik morala obnaša funkciju dežurnog tužioca (i sudije) za raskrinkavanje onih najopasnijih među nama: prikrivenih srpskih kleronacionalista. Najkompleksniji slučajevi (zločinci) kojima se bavi ovaj put nisu pojedinci koji ćute o srpskom nacionalizmu, već podmukli licemeri, poput mene, koji navodno kritikuju srpski nacionalizam, a potajno priželjkuju ustoličenje srpskog sveta – najpre u Crnoj Gori. Sekulović je zamislio postojanje suda pred kojim bi mi sudili za skrivene namere budući da sam nesvesni ili, možda, svesni saučesnik „rasizma prema Crnogorcima“, „plana istrebljenja etničke zajednice i duha antifašizma“, „etničkog inženjeringa“, ili, ukratko: srpskog kleronacionalizma!

Suptilni moralni staljinizam vlasnika morala i borca protiv prikrivenog srpskog nacionalizma može se iščitati na sledeći način. Za osnovnu komponentu svoga stava uzeo je misao Dragoljuba Jovanovića da oni koji govore „ni fašizam ni komunizam“ jesu fašisti samo što nemaju „hrabrosti da to priznaju“. Doslednim pridržavanjem ovog principa i njegovim prenošenjem na postojeću situaciju u Crnog Gori dobijamo sasvim jasnu sliku ko je ko. Odnosno, oni koji kažu „ni Milo (čitaj: zarobljena država) ni srpski nacionalizam“ nisu nisu ništa drugo nego prikriveni saučesnici velikosrpskog projekta etničkog inžinjeringa i čišćenja, zločina i genocida – nesvesni zanesenjaci srpskim svetovima.

Princip ili-ili (ili si sa nama ili si protiv nas) proizvodi i reprodukuje binarnu podelu, crno-belu sliku, prijatelj-neprijatelj. Ono što ne podnosi ovakva podela sveta jeste međuprostor, a to su oni koji ne pristaju na tu podelu i odbacuju vulgarni dogmatizam zarad mogućnosti mišljenja. Moralne pridike koje upućuje Sekulović opravdane su s obzirom na to da, kao i svaki dogmatizam, počivaju na moralizaciji pozicija: dobro protiv zla (otvorenog ili prikrivenog).

Posledice beskompromisne primene principa ili-ili mogu se pronaći u našoj istoriji proganjanja onih u okviru naših redova koji drugačije misle. Pomenuti Dragoljub Jovanović, na kojeg se potpredsednik antifašizma poziva, bio je žrtva rigidne primene ovog principa neposredno nakon Drugog svetskog rata: zbog svoje kritike komunističkog režima i zalaganja za demokratiju optužen je za veleizdaju, prognan sa fakulteta i oteran na robiju.

Intelektualci, disidenti i kritičari poput Jovanovića u periodu socijalizma, koji nisu bili nacionalisti već slobodoumni i hrabri ljudi koji su se opirali partijskom dogmatizmu i ostrakizmu bili su žrtve principa ili-ili. Međuprostor kao mesto onih na margini društva koji ne pristaju na poslušnost vladajućem-partijskom konsenzusu nije bio dozvoljen: oni su proganjani neprestano i nemilosrdno ne samo tokom socijalizma nego i devedesetih (kao i danas).

Svi ti čestiti i hrabri ljudi koji su žrtvovali svoj život zarad slobode mišljenja zastrašivani su udbaškim metodama, proganjani ili oterani na robiju da ispaštaju kao najgori neprijatelji naroda i socijalizma. Zar u Crnoj Gori nije bilo čestitih partizana i antifašista koji su na kraju, zbog neslaganja sa partijom, završili na Golom otoku? Ukoliko se pridržavamo logike uvaženog pravnika svi su oni zasluženo robijali – kao veleizdajnici socijalizma ili prikriveni fašisti – zbog toga što su odbijali da pokleknu pred moralnim staljinizmom partijskih drugova i drugarica. Nisu bili nacionalisti, a pogotovo ne kleronacionalisti, ali nisu bili ni partijski podanici ni zadrte dogmate.

Iskustvo nacionalizma tokom devedesetih i danas svedoči o proganjanju ne samo onih sa drugačijim imenom – Albanac, Bošnjak ili  Hrvat – nego i onih koji se kao Srbi suprotstavljaju nacionalizmu i zaboravu zločina Miloševićevog režima. Poput tih progonitelja, umišljene demokrate i evropejci, takođe, slede logiku ili-ili: ukoliko neko u potpunosti nije saglasan sa nama mora da je prikriveni nacionalista. Srpski nacionalista bi bio potpuno saglasan sa Sekulovićem da bi trebalo da mi se sudi, ali ne zbog kleronacionalizma nego zbog autošovinizma.

Iz principa ili-ili proizilazi stav da oni koji poručuju „ni Milo ni srpski nacionalizam“ mora da su srpski nacionalisti. Sekulović nas uverava da postoje samo dve mogućnosti: ili Milov „komunizam“ ili srpski kleronacionalizam. Crnogorci i Crnogorke koji zamišljaju drugačiju budućnost, pritom odbacujući kako kriminalni i autoritarni Milov režim tako i srpski nacionalizam, prikriveni su nacionalisti ili prevareni i naivni avanturisti.

Saglasan sam sa stavom da drugačija i bolja budućnost nije moguća sve dok srpski nacionalisti ne prestanu da osporavaju nezavisnost Crne Gore. No, opasnost ne vidim samo u njima, već i u dobronamernim i nadmenim „prijateljima“ iz Srbije koji se neprestano nameću i paternalistički odnose prema građanstvu susedne države. Sekulović ne samo da sebi daje za pravo da iz Beograda „apeluje“ nego se u tekstu besramno usudio da deli savete o tome ko može da bude državljanin i denuncira crnogorske nevladine organizacije kao skrivene kleronacionaliste, one iste koje su od 1990. na prvoj liniji fronta protiv nacionalizma i ratova (a danas zahtevaju smenu ministra koji je osporio genocid u Srebrenici).

Zahvaljujem se uvaženom pravniku i borcu protiv prikrivenog nacionalizma što je iznova  potvrdio hegemonu matricu koja prožima srpsku političku i intelektualnu elitu. Osnovni elementi hegemonog modela ophođenja očigledni su: infantilizacija građanstva susedne države koju podupire nametljiva beogradska čaršija. Ovim tekstom završavam polemiku sa zagovornikom Milove zarobljene države i šaljem podršku svim građanima Crne Gore koji poručuju beogradskoj eliti: mak’se!

Autor je politikolog